Звезда

366

3 В Е 3 Д А

Докле у харању томе уграби себи за љубу Најзад и дивну Русину, лепо Бесарабе чедо, Коју на далеку Пруту несити беше углед'о, Када на несрећу своју без мајкине дозволе оде, Младо да тело окупље у валима хлађане воде. Беше то дивна жена, лепша од свију на свету, Злаћене косе, а тела љиљана боје у цвету г , ГГод грлом повише груди бљешти јој лепота бајна, Над челом Даница звезда сијаше аојзи сјајна. Таку је смотри он и када је уграби дивну, Одлете с н>оме у Вратну, да похоту засити кивн}": Тамо у ложницу њој у човека прилици слази, А као огљени змај и аждаја од ље одлази. Беше му пак предсказано, и судба му назначи тако, (Н>еноме суду још нико није се до сад измак о,) Да ће га, када буде у највећој власти и сили, Сринути с власти и царства срца му пород мили, Да ће га златне руке његове деце савладат,' Да ће му човечуљак дохакат' мален и брадат. За то он. кад му жена започе децу да рађа, ГГророштву кобноме смисла залуду да не нагађа : Свакоме сину, којих једанајес.т беше на броју, Руке одсецаше обе, да главу сачува своју. Алп у лепе Русине дојкиња верна бејаше, Мађије која и траве сваке и чини знађаше : Она се јадној деци, низ бедеме баченој слепо, ГГађе у нужди и живот сачува њима лепо. А место обичних руку, златне им, чинима, сазда : Како ће да се изврпш под оцем дечија мазда. Ал' кад се дван'ести пород у ропкиње жене нађе : Малени брадат човечак у место бебе изађе. Очима жмирну на оца, који са ножем чекаше, (Да му одсече руке грозни ту спреман бејаше), Исплази језик на њега и, свима за чудо бескрајно, Лрозбори ту и каза што џину бејаше тајно : Да се у залуд труди, да пород онакажава, ГГишта га више од пропасти скоре му не спасава :