Звезда

374

Госпођа Мара одахну душом као да је велики терег са себе стоварила. Кад је угледала мужа, беше је око срца обузела студен, али гледајући у његово весело и насмејано лице, загреја се ноново. — А знаш ли шта сам ја помислила кад сам те видела? рече она мужу. Ноге ми се одсекоше: мислила сам да ти се неко зло морало догодити. — Какво би ми се зло могло догодити ? — Још ииташ? прихвати Мара. А да нас, не дај Боже, преместе сад одавде, шта би и како би? Ногледај како дува! и показа руком кроз прозор. И ако је тек био дошао с поља, Срећко ипак погледа на улицу. Али нити је гледао, нити видео облаке снега, што их је ветар гонио улицом, већ се беше замислио : одкуд и како да његова жена погађа оно, што се доиста догодило! Јест. Тога дана званично му је саопшгено да је премештен у Прокупље, и он је у невреме дошао кући једино у том циљу, да поступно жену на тај удар припреми. — Па то није, жено, тако страшно, рече он, правећи се силом равнодушан. Чиновник треба да буде и на то готов. У данашње је време државна служба таква. — Није страшно велиш! Зар си заборавио на онај премештај у Ваљево? Онда јопт беше јесен, па ето и данас страхујемо и зебемо за ово весело дете. Од онда не може да се поврати са, здрављем јадниче.... А за кога живимо ако не за њега?... Није страшно! Да Бог да страшније дочекивали они који .... — Махни се жено не куни, прекиде је Срећко. Не раде ни они то некоме за инат, него се деси тако. Деси се човеку несрећа па и на равноме путу угане ногу. Тако то иде у свету Изговоривши ово саже се и узе на руке малога Раду. То беше малокрвно, бледо, кржљаво детенце, чије телесно развиће пре одговараше добу од три него од пет година.