Звезда

376 3 В Е 3 Д А — Чујеш, немој крити! Читам са твога лица да то није само говор већ да си доиста премештен. Кажи ми где си нремештен? Он виде да је узалудно даље нрикривање. Обори главу и одговори: — У Ирокупље. — У Прокупље! врисну Мара. Ах да Бог да му прокукала мајка ко ти то учини! Па како ћемо по овом кијамету, по Богу брате? — Ја велим, Маро, да сам идем тамо, а ти са дететом да останеш овде. Неће то задуго бити. Г. Начелник ми је обећао да ће радити на моме повратку. Жена се тужно насмеја. — Господин Начелник ти обећао! рече. И ти то верујеш? Па он да је хтео, не би ти ни био премештен. — Немој говорити тако, примети јој Срећко. Чиниш неиравду томе човеку. Он је поштен старешина и мој добар пријатељ. Ја верујем да сам премештен без његовога знања, као год што верујем и то, да ће радити да ме врати овде. — Па кад мораш ићи? — Кроз неколико дана. — А шта ћу радити ја с овим слабим дететом. — Имамо, хвала Богу, сродника, који ће ти бити на помоћи ако устреба, а уздам се у Бога, да ти њихова гхомоћ и неће иотребовати до мога повратка, одговори јој Срећко. Мали Раде, који је пажљиво слушао разговор између Срећка и Маре, окрете се оцу: — Је ли, оцо, мама каже дасам јаслаб! Зарсамја слаб ? Мене сад ништа не боли. — Чедо моје, мама каже да си ти слаб зато што си мали, одговори му Срећко и пољуби га. — Ако сам мали здрав сам. И ја ћу ићи с тобом тамо. Не дам ја да идеш без мене.