Звезда

М А Л И Р А Д Е

377

— Оћеш, сине, оћеи1 ; само док се снег отопи и докле отопли. — Па онда и ти, оцо, причекај дотле. — Ја не могу. — А што? — Недају ми. — Ко ти не да? Кажи ми, ја ћу ићи да га молим? — Недају ми, сине, моје старегаине, а они су далеко, чак у Веограду, одговори Срећко. Дете се замисли и загледа у једну тачку у поду. — Је ли, оцо, јесу ли то Срби или Турци? Срећко се насмеја овом безазленом питању детињем. — Срби, сине, одговори. — Па то су рђави људи, оцо, кад те терају од мене и маме. Ко ће мене да воли кад ти одеш одавде? Срећко се загуши од плача. Спусти дете на под па изађе из собе да од њега сакрије сузе . , . . После неколико дана г. Срећко је отпутовао на нову дужност у Прокупље, а жену и дете оставио у 3. Од Срећковог повратка у 3. коме се он толико на.дао 7 не беше ништа. Зима би и прође, а за њом прође и пролеће, а он остаде у Прокупљу. Међутим, од његовог одласка, мали Раде иоче побољевати чешће но до тада, а почетком пролећа паде у постељу. Навалише на њега неке грознице па исцедише и осушише сирото дете, те остадоше само кожа и кости. Сирота Мара иорушила се, бденишући око малога болесника. Но, зар ојађена мајка мисли на своје здравље, кад је у питању живот њенога чеда? Да је могло бити, она би му уступила своје здравље и свој живот, само да га не гледа онаквог какав је био. — Мама, рекло би дете.