Звезда

378

3 В Е 3 Д А

— Чујем, чедо! — Оће ли скоро доћи оца? — Доћи ће срце моје. — Пиши ти њему да пожури. Тако би ми тешко било, мама, да га још једанпут не видим! Мајка би га тешила говорећи како ће оздравити и устати, а он би се смешио болно, као да би јој хтео рећи: Мајко моја, од мога оздрављења нема ништа.... Мара је писала често Срећку и саопштавала му редовно стање здравља малога Рада, позивајући га да дође. Он је хтео доћи, али му не дадоше одсуства. Он је у Прокупљу поступно умирао, очекујући и примајући свакога дана све црње гласове од куће о своме милом јединчету, и страхујући да га једнога дана не смрви вест о његовој смрти, а без последњег опроштаја, што, чинило му се, не би ни он могао преживети .... Једнога дана после иодне свратим код Маре да видим шта ради и како је маломе Ради. Тамо затекох и њену мајку баба Милену. Мали Раде био је у кревету, заваљен у јастуке, и кад ја уђох, гледао ме оним светлим очицама нетренимице. То више није личило на живи створ, већ на фигуру од воска начињену. Кожа му се чисто залепила за кости, нос се утањио а очи посукнуле у главу, па из својих дупља светле као ужежена кандила. На лице му пали зрани јунскога сунца и ту трепере, правећи око главе светао круг као у светитеља. Приђох к њему и дадох му неку играчку коју бејах .доцео. —- Шта радиш Раде, како си? рекох му, — Ето лежим, чико, мучим мајку и баку, одговори ми, гледајући некако тужно, да ми се само од тога погледа стеже нешто у грудима па се поче пети горе к грлу, да избије у сузе. Једва се уздржах, да се не заплачем.