Звезда

6

М А Л И I' А Д Е

— Проћи ће, чедо моје, и то, па ћеш бити здрав, а мајка ће онда наћи довољно награде за садашње муке, тешио сам га, и ако сам био по самоме изгледу његову уверен да је свака нада на његово оздравлење изгубљена. Раде ме погледа, осмехну се болно, поћута, поћута, па ће рећи: — А твој Пера здрав је? Ваљда се игра по пол.у ? — Здрав је, хвала Богу, али се не игра, одговорих му. Сутра има испит па мора да учи. А кад сврши испит казаћу му да дође код тебе да се играте. Он уздахну дубоко. Очи му се најпре наводише, а затим две сузе избише из очаих јама и направише влажне бразде по образима. — Благо њему ! рече .... У соби настаде тајац. Мара гушила се у сузама прикривајући их од детета. Баба Милена мрдала је усницама, гледајући у икону св. Јована испод које је светлуцало кандиоце, а само се чуо некакав кркљав, чисто труо јек дисања болесниковог. — Кад велиш чико да ће доћи твој Пера код мене? Запитаме после неког ћутања Раде. — Сутра или прексутра. Чим сврши испит, одговорих му ја. — Е-е-е, отеже он. Довати мараму те избриса зној који беше избио по лицу, па кад остави мараму поред себе, махну на ме главом да му приђем ближе. Ја му приђох. — Мама, рече он, изађи са баком, хоћу да кажем нешто чики. — Па кажи, душо, не мари ако и ми чујемо, говорила је баба Милена, чисто молећи. Мали Раде као да поцрвене у лицу једва приметно. Осече се и срдито ионови: — Изађите. Оне изађоше.