Звезда

Н.ЕН ОСМЕЈАК 391 био човек својих 35—36 година, пуне црне браде, из које су виличне кости тако стрчале напоље, да би он без браде несумњиво нре личио на скелет, него на човека. Црне очи, које су још једино давале живота целој његовој појави, упале дубоко, гледале су као из гроба из очних дупља т над којима се наднеле густе, широке обрве. Лице је красио правилан, леп нос, дугом болешћу ушиљен. Све је причало о негдашњој лепој и привлачној спољаптности. И ако је у колима било довољно топло, он је био толико натрунтан разним капутима, да је изгледао као дењак. Разговоран, а уз то слаб, он се умарао и сваког тренутка тако тешко кашљао, е ми се чинило, да са сваким кашљем искашље по један део свога живота. По његовом причању он је патио од плућњег катара. који га одавно мучи. „И ова класна лутрија баш ти је нека лагарија." Завршавао је он полако свој говор са свим изнемогао. „Од када играм на њој, па никада ништа. Али све једно, само здравља! Имам нешто новаца, на пролеће морам проширити дућан, дозидаћу магазу, снабдећу се мало боље еспапом, па ћете видети, да ли ће и онда Харитонова радња бити највећа и најбоља у вароши!" Грешни Харитон! Овај му самртник по мало завиди. Несрећни завидљивац игра на класној лутрији и храни се надама, а не зна да смрт већ пушта своју руку на његово раме! Он живи само надом; она је његова друга душа. За птто су људи тако несаврптени, мислио сам у себи. Дође ми некако мучно, окренем свој поглед и загледам се у младог Јеврејина, који је непомично седео у десно ирема мени и целим путем упорно ћутао. Он је тупо гледао преда се и ма где ја био у колима, чинило ми се, да право гледа у мене. То је био поглед са свим без израза, отприлике онакав као када се замислимо и загледамо у извесан предмет, али га не видимо. Ја не знам од чега је он патио, али је толико био ислабео, да је готово био прозрачан. Чини ми се, да сам кроз његово