Звезда

ЊЕН ОСМЕЈАК

893

јадан, да би га ваљало згњечити ногом, те да не кубури више, као што су оно Шпартанци убијали нејаку и слабуњаву децу, која нису била за живот. Сви људи, заједно са њиховим тежњама, надама, амбицијама, великим делима, прогресом и културом, све то изгледало ми је сада као чисто ништавило и гола кочоиерност. Они нису дошли ни до иредсобља светилишта, у коме је скривена тајна природина. Осећам, да се наирежем сав, да горим од жеље за неким шестим савршеним чулом, те да проникнем у суштину ствари, да докучим велику, непостижну тајну. Сетих се оног бујног младића у Шилеровој песми: „Застрта слика у Саису". Да ми је мало да отшкринем завесу, па ма тога тренутка сишао с ума! Наједанпут, из угла где су резервисте, јекну песма: „Мисли мама, да ја спавам сама". То је пало тако ненадно посред мојих мисли, да сам готово ђипио. Моја лепа саггутница окрете се, погледа у угао одакле је дошла песма и начини тако кисело лице, као да је хтела узвикнути: Будало ! Машина звизну. Били смо близу неке станице. Воз успори своје кретање и стаде. Стаде и певач резервист. Изађосмо многи из својих кола. На овој станици били смо под другим поднебљем., Сунце је на једном малом делу неба пробило облаке и блистало свим сјајем својим, одбијајући се са барица, преосталих од скоре кише. На станичној згради лепршале се заставе и шуштало храстово и јелово лишће, којим су биле опточене извесне слике и натписи — знаци неке скорашње свечаности. Из станице је излазио висок, сув, плав човек, одевен у црно сомотско одело, на глави црн шешир широка обода, а на ногама чизме високих сара, као што се обично одевају радници Талијани. Крај њега је ишло илавокосо девојче, својих 10—11 година, лено као анђелче. Он се упутио право колима до мојих. Мени се бар чинило, да је ишао доста поузданим корацима и ако је био слаб. У