Звезда

394

3 В Е 3 Д А

тренутку када се ухватио за гвоздену полугу на степеницама, у намери да се иопне у кола, он се заниха, испусти полугу и паде наузанке на земљу. Грчевито крену неколико пута рукама и ногама, дишући бурно тако, да му се цело тело подизало са земље и спуштало по такту дихања. Девојчица писну тужно: „Оцо, слатки оцо!" иаде на н, и стаде га страсно љубити у чело, у косу. Бзегово лице задрхта конвулзивно, дође некако искривљено и онакажено, зену два, три пута, на уста удари угасито црвена крв и све се смири. Издануо је под пољупцима своје кћери, коју једва одвојише од очева мртва тела. Отимајући се из наручја једног носача, она је очајно пружала ручице, умрљане очевом крвљу, ка мртвом оцу, а при том је тако болно цвилела, да ме свег прођоше жмарци. Звоно звони, ваљало се кретати. Мртво тело непознатога склонише мало у страну. Пођох у кола. На отвореном прозору спазим своју сетну сапутнипу. Скамених се. Она је светлих очију пратила погледом девојчицу, коју су уносили у станичну зграду, одакле се чуо њен очајнички врисак. У лицу догала некако преображена, а на уснама лебди јој осмејак; видех по ново њене зубе од белутка. Она се смешила. То је био загонетни осмејак неког унутарњег задовољсгва, готово неке злурадости Каква је ово наказа од жене, помислим у себи пењући се у кола. Та жена, за коју сам у потаји гајио најтоплије симпатије, дође ми сада мрска и одвратна са њеним насмејаним лицем и светлим очима. ЕБени бели зуби изгледали су ми сада као зуби у какве подмукле звери. II Воз крену. У колима је владала свечана тишина, прекидана лаганим разговором о догађају на станици. Са појединих седишта чула су се само нежна саучешћа за сирото девојче. Туберкулозни трговац доказивао је својим суседима готово шапућући, да је непознати, који је из-