Звезда

ЊЕН ОСМЕЈАК

395

весно био јектичав, завршио на најлакши и најприроднији начин. Сен онога јеврејина и сада је седела мирно и непомично, гледајући бесвесно преда се. Само су се осуђеници јогн угушено смејали једноме из публике, који је у највећој журби био потрчао по воду, да прска незнанка и ако је он већ био умро. „Сиромах Војновић! Замисли, Цвето, како ли мора сада бити малој Анђи без оца!" чух да старица ослови •своју кћер, моју чудну сапутницу. „Сиротица, сада је остала и бсз оца!" одговори Цвета болећиво, али јој се лице још смешило. „ ГТГта, Ви познајете онога човека и довојче?" упаднем журно у разговор, обраћајући се старици. „Да! Били су у Б. наши суседи пре две до три године.'' одговори место матере Цвета љубазно, орна за разговоршто ме је необично изненадило. „Он је Србин негде тамо из Приморја, по занату камењар. Женио се два пута;девојче му је од ирве жене, која је давно умрла, и како га он врло воли, а маћија не поступа најбоље с њиме, то га увек води собом, кад год његов посао захте да оде на дуже време од куће. Он је болешљив поодавно и даиас му је дошао суђени данак. Јамачно је где год овде у близини био на послу. Јадно девојче, шта ли ће нанослетку бити с њиме?" заврши она брижно и са саучешћем отприлике онако као када у топлој соби, за пуном трпезем говоримо о лондонској сиротињи, која скапава од зиме и глади и сиава иод варошким мбстовима. „А Ви стално живите у Б.?" упитам је, прелазећи полако на тему, која ме је целим путем морила. „Не, мама живи тамо и остала Фамилија, а ја сам до сада живела у Н . ." одговори она, отежући сваку реч, као да јој је још нелагодно говорити о томе. „У II. сте јамачно удати, па сада —§ „Јесам по несрећи!" упаде ми она сетно у реч.