Звезда

396

„Зашто по несрећи? Зар за Ваше године и Вашу спољашност може бити чега несрећног?" запитам је галантно и са особитим саучешћем у жељи, да задобијем потиуно н>ено поверење. ,,Ах оставите, господине! То су сасвим празни комплименти, који ништа не доказују." Одговори ми она мало срдито лако поруменивши. „Да ли је кад год лепота била штит противу удараца зле судбе? Или Ви можда несрећу замишљате као неког услужног и сервилног каваљера, који ничице пада пред младошћу и лепотом? Не, она никада не води рачуна о годинама и лепим очима. Она је безобзирна, али доиста ње би у опште мање било да није људи. Мали је број невоља, које долазе независно од њих. Само међу њима треба тражити извор грдним људским боловима, незадовољству са светом и свему, што један живот чини несносним и тешким. Мени је човек загорчао живот." Ту Цвета одану као да се ломила, да ли да уђе у историју своје невол>е или не; напослетку се решила на говор и продужи најпре тихо и одмерено, а после све живље и живље: „Ето видите, Ви као да сте мало час хтели поласкати мојој спољашности. То сам ја још двојком слушала од маме, сестара, другарица и свију. Боље би било да сам била мање лепа. Замислите сада, како мора бити тешко једној жени, иначе у свему исправној, када уђе у брак свесна и уверена у то, да мора бити вољена од човека кога она воли, када јој тај човек једнога дана на најгрубљи начин покаже да је не воли. „Познали смо се на једној свадби. Ја свршила В. Ж. Школу и тек се подевојчила. Он се смртно заљубио у мене> како је бар тада причао. Био је млад, здрав, забаван, довољно леп човек и ја га брзо заволим, што у осталом није било тако тешко у мојим годинама. Запросио ме у мојих родитеља. Они сиромашни, оптерећени децом, пристадоше драге воље, да ме даду човеку, који ми је био у