Звезда

398

„Имали смо газдарицу, жену удату са петоро деце, старију од мене можда за читавих 10 — 15 година. Ни данас не знам како је то дошло, али једнога дана, можда са свим доцкан, увидим, да је између мога мужа и ње дошло до односа, који ме је поразио. Тога несрећног дана исплакала сам своје очи утучена болом. У прво време он се упорно бранио, одричући грех, доцније се у опште није ни бранио, док се напослетку није са свим безочно предао страсти, не водећи много рачуна о мени и мојим осећајима. То су за мене били чемерни дани пуни бола и жалости. Мене је гризло и пекло. Било је тренутака, када сам ватрено желела да умрем, да ме нестане, а нисам довољно снаге, да сама учиним крај својим патњама имала. „За ово годину дана мој брак није био ништа друго до ланац тужних и језовитих сцена, које су ме стале много година живота. У последње време он је почео и да пије. Чини ми се, да је осећао, да сам себи није довољан у неравној борби са женом, на чијој је страни била правица, па је у пићу тражио и снаге и утехе. Долазио је позно у ноћ са веселим друштвом, нред киме се опходио 1ва мном као са љубавницом, коју још из милости држи. „Писала сам неколико пута родитељима, али они јадни као да су се трудили, да пошто пото ублаже ствар. Међу тим више се није могло сносити, јер је он покушао и да ме злоставља. Прекјуче сам била принуђена склонити се код једне сусетке. Јавила сам матери да одмах дође и води ме собом; не учини ли то , мораће ипак доћи, да последњи пут види своју кћер. Била сам решена на самоубиство. Мати је дошла и ја се сада враћам родитељима, ни жена ни девојка, њима на терет, сестрама на сметњу, а свима на срамоту." Цвета је завршила своју тужну причу. У оку јој суза, а доњу усну грчевито угризла, као да се бори сама собом да не бризне у плач. Било ме бескрајно жао ове лепе, разборите жене. Најежих се при помисли, ра је та жена