Звезда

Н>ЕН ОСМЕЈАК

399

била на ивици иропасти, на прагу да постане блудницом, можда дивном и интересантном, али тек блудницом. Она поново задоби све моје симпатије и ја за часак заборавих онај њен малопређашњи одвратни осмејак. Не знам зашто али тај осмејак чинио ми се сада некако и природан. Осећао сам да је требало брзо рећи што утешно, али ми ништа особито паметно није могло пасти на памет :и ја промуцам : „Госпођо, то је обичан роман, који се понавл.а од како је људи и установе брака. Ви нисте ни прва ни последња која је тако прошла и баш за то мислим, да не би требало примати толико к срцу тај удес и ако је мало немио. Ви нисте сасвим саморани и остављени од целога -света. Докле год имате мирна и поуздана прибежишта код својих добрих родитеља, све дотле Ваша судба није тако очајна. Ко зна, имаћете Ви можда још срећних часова у своме животуЈ Све се мења!" „Слаба је то утеха, господине," одговори ми са уздахом Цвета. „Истина је, да је то обичан роман, али увек и у сва времена необичан и жалостан за онога који пати. Свакоме је своја невоља тешка, па ма она била / заједничка у свих људи. Ја сам Вам већ наговестила, по коју цену имам прибежишта код својих родитеља. До душе признајем, да данас живо осећам, колико бих била несрећнија, да немам никога. да сам оетављена самој себи, и с тога сам мирнија. Али поред свега, баш и да заборавим на све незгоде мога удеса, мене доста тишти и само разочарење. Зашто да се то баш мени деси? Ви ме већ разумете!" „ Јесте ли имали деце, госпођо ?" „Нисам. М-ожда је и то мало било .... али .... шта сам ја тому крива? И да ли то даје коме права да је нечовек? У осталом ја нисам никада ириметила, да је то њему баш тако тешко падало." „Баш за то Вас не разумем. По моме мишљењу Ваш .муж није ни био за Вас. Ви нисте били једно за друго. з