Звезда

405

Мало ио мало паде и ноћ. Кондуктер упали Фењере . .. Изргани дилижанс одскакиваше тандарајући на својим старим Федерима, коњи касаху, прапорци звечаху ... С времена на време, горе, под мушемом горњега ката на колима, по једиа страховита треска гвожђарије . . . То је била ратна опрема. Тартарен из Тараскона, за мало још на успаван, остајош тако за тренутак посматрајући путнике како се у најсмеганијим положајима тресу са треском кола, и играју му пред очима као неке смешне сенке, затим му се очи замрчише, у глави му навуче застор, и сад је још само као кроз сан чуо јечање осовине у точковима и тужну шкрипу бокова дилижансових. Од једном, глас један, као глас старе виле, промукао, ослабео, процепан, осдови Тарасконца по имену: „Господине Тартарене! Госнодине Тартарене! к — Ео ме зове? — Ја сам, господине Тартарене, зар ме не познајете ? .. . Ја сам старп дилижанс што је возио — има томе већ двадесет година — из Тараскона у Ним . .. Колико ли сам вас пута возио, вас и ваше пријатеље, кад бисте ишли у лов па качкете према Жонкијери и Белгарду... Нисам вас испрва нознао због ваше турске капице и што сте се угојили, али чим сте захркали, сто му мука! одмах сам вас познао. — Л.епо ! Л.епо ! рече Тарасконац мало досадно. Затим мало умекшан : — Па добро, јадин мој стари, шта ћеш ти овде? — Ах! добри господиие Тартарене, нисам ја овде дошао баш од своје воље, верујте ми . .. Пошто једном жељезница бокерска би готова, пису ме више нашли доброг нп за што и послаше ме у АФрику . . . И нисам ја сам ! скоро сви дилижанси из Француске били су прогнани као ја. Сматрали су нас за сувише назадне, и тако ето нас сад свих овде где проводимо заточеннчкн жпвот ... То што ви у Француској зовете алжирским жељезницама. Ту стари дилижане избаци један дубок уздах, затим ноново прихвати : — Ах! господине Тартатене, како га асалим, краснн мој Тараскон! То је било моје лепо доба, доба младости! Требало ме је видети јутром при поласку, свег умивеног и блиставог са мојим као новим лакованим точковима, мојим Фењерима који су изгледали као два сунца, и мојом увек уљем намазаном мушемом ! Како је тек дивно било кад постиљон запуца својим бичем по оној арији: Ево нам је ево, Тараска, Тараска\ и када би се кондуктер, с трубом о кајишу, с извезеном качкетом о уву, бацајући своје пакоспо псе-