Звезда

406

3 В Е 3 Д А

танце горе на мушему горњега ката, попео и сам горе, вичући: ,'Герај! Терај!" Тада би се моја четири коња кренула уз дарму праиораца, лавеаса, трубе, прозори би се отварали, и цеоТараскон с гордошћу гледао би дилижанс где измиче великим краљевским друмом. Какав красан друм, господине Тартарене , добро одржаван, са својим километарским стубићима, својим гомилицама шљунка на једпаким одстојањпма, и деспо и лево дивне равнице са маелпном ц випоградима... Па опда, крчме на сваком десетом кораку, одмор сваких пет минута... Па моји путници, какаи честит свет. Кметови и ноповп који су ишли у Ним своме начелнику или своме владици, честити свилари што се враћаху из Мазамета, распуштени гимназисти, сељацп са извезеним блузама и још свеже јутром обриЈани, п горе, на горњем кату, сви ви, господа ловцп качкета, којп бесте увек тако доброг расноложења, и који бисте враћајући се вечером, у звезданој ноћи, тако лепо отпевали сваки своју!... Давас је то сасвим нешто друго... Бог би знао какав тн ја свет возим! гомилу безбожнпка ко би знао откуд, којп ме наиунише гадом, Црнци, Бедуини, старе солдачине, пустолови и иробисвети целога света, издрпанп насељеници који ми и душу усмрдеше својим лулама, и све то говори неким језиком кога нп Бог светн речи разазнао не бн... И носле видите како се самном поступа! Ннкад убрисан, никад опрап. Жале ми и маст на осовинама... У место мојих добрнх великих и мирних коња негдашњих, мали коњићи арапски, којима је ђаво у телу, који се туку, уједају, подскакују у трку као козе и ломе ми рукунице иогама... Аи !... аи !... видите! Ето опет почиње,.. На путеви ! Овде још како тако, јер смо близу владе, али тамо доле, нншта, нп трага од пута. Идеш како стигнеш, кроз брда и долине, кроз кржљаве палме и маслиновину... Ниједног одмора утврђеног. Застаје се но ћудп кондуктеровој, сад у овом мајуру сад у оном. Покадшто ме та битанга натера да заобиђем по читаве две мнље да бп сврнуо каквомо прпјатељу на абсинту или шампоро... После чега, шибај, постиљоиу! ваља накнадитн изгубљено време. Сунце пече, прашина пали. Шпбај непрестано! Закачимо се, преврпемо се. Шибај јаче! Реке препливавамо, назебемо, поквасимо се, подавимо се чак... Шибај ! шибај ! шибај !... Па онда у вече сав, мокар до душе. — Зар је то за моје године, за моје реуматизме! морам да нреноћим под ведрим небом, у каквом дворишту каравансераја, отворепом свпма ветровпма. Преко поћи, шакалп, хијене дођу да њуше моје ковчеге, и лоповп којп се боје росе склањају се у мојим топлим оделењпма. Ето какав вам жнвот'ја проводнм, јаднп господине Тартарене, и прово-