Звезда

410

3 В Е 3 Д А

внди, сакупљену гомнлу око једног сдепог н прппитомљеног лава, и два велика Црнда наоружана батинама који су га проводили кроз варош као какав Савојац свога мрмљавца. Тарасковцу илану крв: „Несрећници, повика он громовитим гласом, поннзити тако ту племениту животнњу !" И, скочивши на лава, он му истрже гнусни чанак из његових краљевских вилица .. . Два црнца, мислећи да пмају посда са једним лупежом, скочише на Тарасконца, с буџом одозго. .. Настаде једно страховито комешање ... Црнци су ударалп, жеие се раздрекале, деца су се смејала. Један старп обућар Јеврејнн дерао се из свога дућана: Ђ По иолицију! По иолицију I" И сам слепп лав, у својој тамп, .зарика у један мах, и несрећни Тартарен, после једне очајне борбе, котрљао се по земљп сред просутих маријаша и ђубрета уличног. У томе тренутку. један човек пробп гомилу, једном речи раздвоји црнце, једним покретом жене и децу, подиже Тартарена, очисти га, уклони га, и свег задуваиог посади га на један камен. „Како ! кнеже, то сте ви ?... проговори Тартарен трљајући се по слаоипама. „Па да, храбри мој пријатељу, ја сам... Чим сам иримио ваше писмо, ја поверим Бају њеноме брату, најмим поштанске двоколице, прођем педесет миља потрбушке п ево ме баш кад треба да вас избавим од суровости ових простака... Шта сте дакле учинили, благи Боже! да себи навучете ову беду ? — Шта ћете, кнеже ? Еад сам видео овог несрећног лава са чанком у зубима, пониженог, укроћеног, наруженог, и где служи на смеј свој тој гадијп мусулманској... — Али ви се варате, илеменпти пријатељу. Тај је лав, на против за њих предмет поштовања и обожавања, То је освећена животиња, припада великом манастиру лавова, што га је пре триста година подигао Махомед-бен-Ајуда, једна врста траписке братије, страховите и дивље, испуњене риком и задахом зверади, у којој чудни калуђери гаје и прииитомљују лавове стотпнама, и шаљу их одатле у сву северну АФрику, у пратњи браће просјака. . . Дарови гато их добију калуђери служе на издржавање манастира и његове мошеје; и што су два црнца показала толико зловоље мало час, то је што они верују да би их за један маријаш, један једини истрошени маријаш украден или изгубљен њиховом кривицом, лав што га воде прождерао с места. Слушајући ову невероватну и ипак истиниту причу, Тартарен, из Тараскона наслађивао се н удисао жнво. „Што ми се у свему томе допада" рећи ће он као да заврши „то је да на жалост господин Бомбонелову има још лавова у Алжиру!...