Звезда

ТАРТАРВН ИЗ ТАРАСКОНА

419

нун бола, алн никако кдонуо, ои предузе да путује полако пешице, без новаца. У овој прилицн, камида га не нанусти. Ова чудна животиња беше заводеда свога госнодара неком необјашњивом нежношћу, и, вндећи га где иде из Орлеанвила, оиа се упути верно за њим, удешавајућн свој корак према његовом н не пуштајући га ни за стопу. У први мах, Тартареиу се то учини дирљиво ; та верност та непокодебљива оданоет ишди су му срцу, правиди су му задовољство, јер животиња беше скромна, не истраживаше и исхрањаваше се скоро нпчим. При свем том, после неколико дана Тарасконцу се досади да има непрестано за собом овог сетног друга којн га је нотсећао на све његове недаће ; затим, у својој огорченостн, он јој нпје могао опростити њено жадосно лице, њену грбу, њен пзглед зауздане гуске. Једном речи, он је омрзне и мисдно је само како да је се отараси; али се животиња држала добро. . . Тартарен покуша да је изгуби, камида га опет нађе ; покуша да трчи, камила потрча још брже.. . Викао јој је : „Оддази !", бацајући се за њом камењем. Камила би се зауставила н гледала би га тужиим лицем, затим, после једног тренутка, дада би се наново на пут и накрају бн га опет нашда. Тартарен се мораде предати судбипи. Па ипак, кад после осам грдних дана хода, Тартарен, прашњав и пао с ногу већ, угдеда из дадека где се у зедениду бдистају прве беле терасе Алжира, кад се нађе па вратима градским, на живој алеји МустаФипој, сред Зуава, насељеника Бискриних, Махопескиња, сред свег тог метежа што је киптео око њега и посматрао га где пролази са својим чуднпм пратиоцем. одједном стрпљење га издаде: „Не ! не ! рече он," „то није могуће . . . ја не могу ући у Аджир с оваком једном животињом !" и, користећп се једним закрчењем кода на друму, он зави у поља и баци се у јарак !.. . Један тренутак затпм, он угдеда над својом главом, на на сипу, камнлу ко.ја је грабида грдннм корацима, издужујући брижно свој врат. Тада опроштеи грдиога терета, јунак изиђе из свога скдоништа, н уђе у варош једном окодишном стазом што је водида поред зида његове баштице. VII КАТАСТРОФА ЗА КАТАСТРОФОМ Дошавши пред своју маварску кућу, Тартарен застаде врдо зачуђен. Смркавадо се, улица је била пуста. Кроз ниска дугуљасто обда врата која је црнкиња заборавила да затворп, чуо се смеј, звека чаша, пуцњи запушача на шампањцу, п над свом овом веселом хуком и буком, један женски глас којп је, весео и јасан, певао: