Звезда

1*

НИЧЕОВ ЗАРАТУСТРА У ОВВТЛОСТИ УМЕТНИЧКОГ СТИЛА 468

не одговараше пи на хштања, ни на погледе. Али у вече другог .дана он отвори опет уши своје, ма да једнако још ћуташе : јер имаде много чега необпчног и опасног на овој лађи да се чује, која додазаше из далека и полазаше у даљину. Ма Заратустра беше пријатељ свију оних, који далеко путују и који без опасностн живети не могу. И гле ! Иајзад му се слушањем језик одреши и лед са срда његовог открави : тада отпоче он овако говорпти : —" Виднмо, е нас у кратко и збпјено о спољним чпњенпцама и догађајима извешћава. Описп — као маом и у Новом Завету — имаЈу само да послуже као увод у говор Заратустрии. На иоезију исалмова опет подсећа РагаПеНншиз тетБгогшп. којп радо употребљава: повторавање псте мисли другпм речима; тада пак пре свега целокупно дивно и сјајно богаство слика код нашег песника. У томе је Ниче потпун оријенталац. Такав сјај и дпвота, таква бујност слика припада по Фантасијн бујном и жарком истоку. Све, што с песником у додир долази, мора му послужпти као парабола, као срество за преставу једне мисли. Сасвим прозаична, свагдашња узречица, нреокрет, у његовим рукама претвара се у слпку: он уме из ње да ољушти првобптну поетичну језгру и подноси је нашем сазнању којом придодатом речи, нли само нагласком. Он персопиФицира све предмете белога света, као и себе самог, све осећаје, све изјаве људске. Он говори о шкргутању зуба воље, о смртнпм скоковима заморености. Он вели о „малој истини" : „Она је прзница као мало дете н ако јој уста не запушим, раздрекаће се, да уши заглуну." — Чудновато описује он чежњу, која га гони, да саопшти прцјатељима својим, последње плодове свога испитнвања: „Дивљачна моја мудрост затрудии па усамљеноме брегу ; на суровом стењу родп она младунче, мезимче своје. Сад јури она као луда кроз тврду пустињу и узалуд се обзире и осврће за меканим бусеном — моја стара дивља мудрост ! На меканом бусену вашпх срдаца п-ријатељи моји ! — на вашој ..љубави хтела би она да ноложи мезимче своје! —" Многобројни одељци по целом њихном склопу јесу параболе. Најпре приступ, у коме се сликају Заратустрпни најтајнијн доживљаји при нрвом његовом ступању у жнвот. С трндееетом годпном оставља пророк своју усамљену пештару у планинн и слази међу људе. Пустињак, који живи само за се и за своје идеале одговара га да не учи људе.. Ал' Заратустра не слуша га ,и почиње у ттрвој вароши шећ своју ноуку о иадчовеку.