Звезда

КЊИЖБВНОСТ ПОЗОРИШТЕ

Византије у српским државним пословима. Тај исти смутљивац, који се помоћу краљичином (која је такође гркиња) подвукао, што ; но кажу, под кожу краљу, употребљује све своЈе лукавство, да између оца и сина ссје семе раздора и неповерења, а тиме отуђује од првога, можда и нехотице и сву властелу. Тако вам између оца и сина долази до познатог историског раздора, који се свршује дављењем Дечанскога у тамници и проглашавањем Душана за краља свих српских земаља. Теоктит, који је и удавио Дечанскога, трује се сам. Основа је, као што се види, историски доста тачна. Писац јој даје не мање песничку потку, и да је добро представљан, овај би се комад гледао врло радо, и ако се јавља с доста недостатака, који прате свако првенче на овом пољу. Тако н. пр. Стеван Дечански главни јунак драме, није довољно обрађен: из историјског Дечанског није довољно истесан ни углачан драмски Дечански. Он страда на ваше очи, и ви не видите довољно за што страда; ви нарочито не уочавате познати трагични моменат његовог страдања; он се поред тога мало и јавља, његове радње је у комаду мало, њему се није дало ни довољно прилике да погреши. А он је, и треба да буде, главни јунак ове драме. Душан је већ много јаче и много боље оцртан, бар доста за драму, у којој он није носилац главног терета. — Други један недостатак је у томе, што вам комад чини утисак, као да отац и син раде један против другог готово подмукло: из свега се види, да они представљају у свакоме погледу два различита правца, две различите тежње, али се вама не даје прилика да видите отворен сукоб тих двеју тежња, искрен сукоб, какав имате право да ишчикујете, кад су у борби отац и син. Писац је пропустио да нам пружи једно од врло занимљивих и ретких драмских уживања, нешто што би чинило камен темељац његове драмске грађевине. А нама се чини, да ће се то у преради и поправци комада морати неизоставно учинити. Кара^тери су иначе оцртани доста добро, и што је главно они нам се оцртавају сами својим радњама. С ове стране се комад може само похвалити, нарочито његов први чин. Писац је уз то проповедник здравог и поштеног политичког морала, и та његова апостолска тежња огледа се у сваком чину. Еако смо ми до јуче на овом пољу патили од потпуног неморала, а како овога има још и данас много у нашем, још увек болесном, друштву, то му се та тежња не сме и не може уписати у грех, тим мање, што ћете се с њоме срести и код најбољих писаца (узмите за пример од комада познатих нашој публици: Гетеовог Егмонта, ПГилерову Љу-