Звезда

вр 5

В В Е

3 Д А

стр. 39

— Оставите овога човека, настави Маје. Шта вам је он учинио ? Ви сте сада победиоци. Све је свршено ! — Ама ко је овај чикица? рече једна жена. Кладим се, да је ово опет неки ројалиста! — Не, рече једно дете, ово је господин Маје. И пришавши грбоњи, рече : — Иознајете ли ме ? Ја сам мали Пикон што станује изнад вас. Затим додаде: — Добар дан, господин Маје ! Требало је тада чути бесни и дивљи грохот те гомиле. На један минут пре тога бзху узвици и претње. А сад насташе смех и пошалице без краја. Господин Маје !.... ово је господин Маје !. .. Добар дан, господин Маје! О лепи браниоче погинулих војника!... Господин Маје ! А господин Маје вели радосно за се : — Они се смеју ; они ће га оставити. И заиста гомила се убрзо растури Беше се до воље нашалипа. Господив Маје нвреди, те однеше у његов стан рањеника, који убрзо дође к себи. Позваше лекара. Он рече, да рана није озбиљна. — То ће бити, рече он, за недељу дана готово. После осам дана гардист устаде. Он се искрено захвали својем спасиоцу, побови му колика је његова завалност. — Ох ! рече он, никада нећу заборавити ваше име ! Ва тим оде, — и господин Маје не виде га више. Но господин Маје волео је да рече : 71 Чак су и назахвалници корисни. Они вам помогну да учините добро дело без икакве своје користи." II Господин Маје, још од пре двадесет година, беше чиновник у канцеларији војнога министарства. Имао је малу плату, но она му беше довољна. Господин Маје није био више млад и није имао још дуго да живи. Он беше прилично заштедео, да би, без страха од беде, могао дочекати дан кад му, као што он говораше, буде потребно „ићи на онај свет." Господин Маје није имао ни сродника, ни при ; атеља. Сродници, он их беше изгубио једног 3 1 другим ; пријатељи, господин Маје тешио се мислећи да нема ниједнога непријатеља. Успомене су пријатељи оних, који их немају. Господин Маје волео је успомене. Оне махом беху све врло тужне и врло горке. Али се та горчина чинила слатком јадноме усамљенику, који ју је жељно гутао као какав скупоцени ликер. Господин Маје мислио је често на један тренутак својег живота, кад је много трпео. — То је једини тренутак у којем сам ја живео, мислио је он, да би се утешио. У то време сиромах Маје имао јеједну рођаку. Она се звала Мадлена, и он ју је много волео. Он се, несрећник, није усуђивао признати јој, да је жели узети за жену. Бојао се. Говорио је сам за се: „Она ће ме исмејати !" Виђао ју је и говорио с њом свакога дана. Кад га она остави, он се осети утучен, смрвљен. Отишао је, затворио се у своју собу и плакао је.

И ако је Мадлена често опажала, да је њен рођак Маје тужан, ипак није нагађала због чега је то. Једног дана Маје рече самом себи : „Мадлена зна да ја нисам неваљапац и да је волим. Зашто ме Мадлена, која је тако добра, у пркос мојој ругоби не би волела?" Он обуче своје ново рухо, и изненадно пође Мадлениној мајци. Дошавши до врата, он застаде; беше блед, кчецаше, а срце му силно куцаше. Таман да закуца, кад чу гласове. То Мадлена разговараше с мајком. — Боже мој, говораше Мадлена, та ти не знаш, колико је он ружан ! Посматрала сам га јуче : право чудовиште. Ах, јацни Маје! Она, Мадлена, тада се поче смејати. Маје помисли, да ће умрети. Грцао је у сузама, к)је су га гушиле и оде шго је брже могао. Понављао је у себи : — Глупаче!.. Зар се ниси погледао у огледало?.. Јадна будало, ружан си да упташиш човека, зар ти то не знаш ?.,. Ти си ружан, чујеш ли добро ? А у свету није доста бити добар и поштен, трзба бити леп, знаш ли то. —■ Изгледати леп било би доста, јер се свак цзни само по изгледу. Дедер, сакри своју грбу, грбоњо. Говорећи тако, он стиже на кај, не знајући ни сам куд иде. Застаде, погледа за тренут у воду, обузе га несвест, и он скочи у Сену. Спасоше га. Кад опет дође к себи, он рече простодушно ! — Таман сам хтео бити тако срећан. Но ја вам захваљујем. То је, може бити, злсчин ? Неколико месеца касније Мадлзна се удаде за једног богатог трговца. И Мајебеше ту. Уцркви, после службе, он је клечао, држећи се рукама ва главу, док су сватови пролазили. — Еј ! Маје ! рече му неко. — Остави га, рече други, моли се Маје се збиља молио : плакао је. Ш Отишавши тога дана, Маје постаде тужан и усамљен чиновник, као што рекоемо. УдесиЈ је свој живот као часовник. Постао је правом машином: али је та машина мислила и јадовала. Свакога јутра у исто време ишао је усвоју канцеларију. Морао је проћи кроз врт Тиљерија. Носио је доручак са собом. Врло често је делио свој хлеб са лабубудовима из ри''Њака. Лабудови се најзад навикоше на њ. Долетали су на његов глас и узимали из његове руке хлеб, који им је он пружао. Давали су се да их чак и милује јадни грбоња који је, смешећи се, прелазио својом мршавом руком преко белог и меког перја. — Бар ме они воле, мислио је он, и не налазе да сам ружан ! Он им је надео имена, која су га опомињала на старе успомене.