Звезда

стр. 38

3 В Е

3 Д А

вр 5

срцу ; само што ово, што ти ја рекох, важи као ствар са свим праведна, а твоја правда под облак узлеће. Јеси ли разумео ? — Видим ја да нама не предстоји друго, до — смрт! -— продужи стари гавран, чисто не појимајући прави смисао јастребових речи него инстинктивно осећаше, да те речи садрже у себи нешто страшно и нечувено. Јастреб погледа гаврана од главе до репа, па му се, онако ситу, прохте да се са старцем мало нашали. — Хоћеш ли да и тебе поједем ? — рече он ; али видећи да гавран стукну корак назад, продужи : — не требаш ми кад си тако стар ; није то никакво јело. Дед раздрљи се само... Гавран рашири крила па се и сам зачуди : кост и кожа, ни перја честитог нема, прост) гладан вук ! — Ето, видиш ли, какав си ? А то је због тога што само о правди мислиш и премишљаш. Кад би ти живео онако, како треба гавран да живи, да ништа у опште не мислиш, друкчије би ти изгледао ! У остзлом, време је да завршимо. Жалиш се још и на то, како сву порезу скоро само од вас, гаврана, истерују, — и то је истина. Ама, помисли и сам : од кога другог да се прикупља? Врапци, сенице, детлићи, — колико могу они да даду ? Јаребице, царићи, кукавице и друге птичице, — оне живе свака за себе, њих ни на дану са свећом не можеш наћи. Једино што гаврани, као прави сељаци, живе у друштву, а уз то се још и сами јављају, па није чудо што су сви до једнога у попис ухваћени А кад си већ узет у попис, онда се држи ! Што су пак сад већи терети наступили, то је тако морало бити, јер су и потребе веће, о томе можеш кога гоц хоћеш питати. Тако је то, мој старче, и такав му је вакат данас. То је, што сам још хтео да ти кажем. А сад лети куда знаш, јер ја бих да продремам мало. Али гавран није одлетео ма куда, него је отишго управо соколу. — Нека буде, што ће бити ! — помисли он у себи, тешко махајући својим старачким крилима: — ја ћу ствар терати до краја! Ако ни соко не саслуша и не уважи моје јаде, прхнућу чак у губернију самоме орлу, али од истине и правде нећу одступити ! Соко је живео у неком брдском кланцу и приступ до н>ега беше веома мучан. На прагу његова стана седео је дежурни кобац и дочекивао молитеље. Овога пута беше дежурни, целЗм гаврањем роду добро познати, кобац Иван Иванић, соколов љубимац, (шушкало се, да је он његов ванбрачни син), који је достављао најважније и најтајније ствари. То беше окретно момче, на први поглед изгледаше доброћудан, са благонаклоним и пријатним понашањем. Кад није у служби, знао је, по мало, и раскалашно да проживи : и да се насуеје с пријатељима, и да се нашали с девојкама намигушама. Али чим би се латио своје дужности (нарочито дужности тајних испорука !) на мах би се преобразио. Постао би хладан, суров и тачан до крајности. Заповеде ли му да кога ухвати, — ухватиће га, да кога удави — удавиће. Па нека је птица и двапута већа од њега, он с таком брзином долети к њој, да се ова с места збуни, почне крештати и сва се преврће од страха. Неке су птице и

при циглом спомену његова имене, трепетапе од страха. — Зар се ниси прво испавао, старче ? — иронично запита молитеља Иван Иванић. Стари је гавран с места видео, да се овде већ св/>, зна. — И птице им^ју своје шпијуне, преко којих се не само дела, већ и тајне миели могу дознати. (свршиће се)

ГОСПОДИН М А Ј Е — Ји1ез С1аге1Је 1 Много је времена протекло од тада — (као да има сто година), када су се месеца јула 1830. год. тукли по париским улицама. Ми знчмо причу о Авељу и Кајину, но нисмо заборавили ни грађанске ратове, Танад фијукаху, топ рикаше, људи падаху. Швајцарци и краљевска гарда бранили су се у Лувру, који су побуњеници нападали. Али ово ; што ја причам, не спада у истори^у. ово је приповетка. Потребно је да вам прикажем својега јунака.'!! Мој је јунак тужан, жалостан јунак, рећи ћете ви ; М0 Ј Ј е јунак ружан и нагрдан човечуљак, један грбоња, нешто налик на уличнога Квазимода, мој је јунак г. МајеГосподин Маје за време јулских дана био је у својој соби. Становао је, мислим, у улици де Претр, до цркве Сен-Жермен-л' Оксероа; то јест налазио се врло близу пушкарања. Слушао је узвике рањеника и ропац самртника. То му беше мучно, тешко. Живо је ходао горе доле по својој соби. Мрштио се, трескао ногом, застајкивао понеки пут и рекао : — Несрећници ! несрећници! Јесу ли полудели? Нашто та крв на што та убиства ? Проклете да су побуне ! Господин Маје говорио је тако сам за се, размишљајући, би ли могао можда, изишавши на улицу, притећи у помоћ коме рањенику. То беше храбар, поштен и поттовања достојан човек. Није се дуго устезао: изиде из собе, и ено га, ничим ненаоружана, мало збуњена усред гужве. Он чу где неки вичу: „Победа!" виде војнике у црвеној униформи како беже на све стране. Народ је однео победу над швзјцарском гардом, и господин Маје стиже баш при освојењу Лувра. Не беше учинио ни десет корака од своје улице, кад један швајцарски гардист, гоњен руљом побуњеника,. људма, женама, децом, с ужасом пројури мимо њега. Јадни војник трчао је из све снаге, докле га једно тане не обори. Господин Маје виде како се он окрете око себе и паде лицем на земљу. Победилачка руља нагрну да га дотуче, но господин Маје стаде испред војникова тала, можда лешине. Он, јадни Маје, бсше мален, танак и грбав. Он прекрсти своје дуге руке на своје упале груди, па рече: — Шта је ! Нико не туче рањенике. И један одважан, храбар човек беше довољан да надвиси и сузблје читаву једну беску гомилу. Руља застаде.