Звезда

вр. 5

^ 1ј Е 8 Д А

стр. 37

гакаху: ма нас и убијали, ми ипак зато немамо од куд да вам дајемо толики данак! Па тако то и дан дањи иде: гаврани се немилостивно тамане. А ако гавран по нешто и ућари, то му кобац још на путу отме. Једном речју: зло, да не може горе бити ! — Намислише гаврани да потраже себи какво згодније место за пребивање, па послаше њих неколицину да потраже тако место. Ови одоше, али се не вратише више натраг. Можда су гдегод залутали, а можда су и од глади скапали, ко ће то знати ! У осталом, на што и да се тражи преко хлеба погаче ! Данас, могло би се рећи, да и нема згодних и повољних места, све је то човек населио. Па и њему је већ постало тесно. Куд год иде а он са секиром у руци иде; јечи шума, бежи зверка ; иде од јутра до мрака, оре њиву, зида и подиже, а све чека и гладан и жедан, кад ће већ једном све то доћи у изкестан ред л поредак. Мислио тако стари гавран, мислио, па најпосле смисли : треба то ићи свуда, гдегод је потре^но, ићи и казати праву истину. Само је невоља, што је стар питање је, хоће ли моћи свуда, допрети ? Голем ће то пут бити. Мрво треба јасгребу клањати, па онда соколу, па најпосље крагуљу. који је пре кратког времена над гаврањим племеном постављен за надзорника. И међу тицама су као и међу људима, свуда инстанције заведене; свуда ће га питати : е да ли беше већ код јастреба ? А код сокола ? А ако ниси био, у стању су да те прогласе за бунтовника. Најзад се, после дугог премишљања, реши, слети једнога јутра с гнезда и прхну ! Стигао тако до јастреба и овога затекао где на једном високом бору седи сит, пресит, и чисти ноктима кљун — Здраво, старче ! — некако га доброћудно ослови јастреб : — Каква ли те је невоља довела чак оеамо ? — Дођох, милостиви господине, да ти отворено и искрено јавим праву истину! — тужно гракну стари гавран. — Изгинуће п пропашће гаврањи род као нико његов ! Гине без мере и без краја! С једне га стране немилостиво коси човек, а с друге зле прилике ; а што је најстрашније и најгрозније: копци цеде и гуле због данка и порезе... Гине гаврање племе без краја, а који остану у животу, ти опет немају су чим да се исхране. — Та—а—ко ! А да није од куд та беда и невоља наишла на гаврањи род само с тога, што се тај род оленио, постао нерадан ? — И сам знаш да у нас нема лености и да смо радени као мрави. Од рана јутра па до мркла мрака облећемо поља, 1ражећи себи хране. Живимо и трајемо дане у раду, као што и приличи честитим гавранима да живе, ама, некако... не може се ово данас ништа на поштен начин... Јастреб се мало замисли, затим и нехотице изрече ово: — Е, а ви онда крадите ! Само што те речи ни мало не задовољише, него још већма узнемирише старога гаврана. — Знам ја да данас сви од крађе и варања живе, — тужно одговори он : — али на то нити хоће, нити

може да навикне гаврањи род. Други и милионе покраду па ником ништа, а гавран кад и копејку украде — смрт не фали ! Помисли и сам : зар то није злочин — за копејку, па смрт ! А ти још велиш : крадите! Ти си послат и постављен нама за старешину да нас штитиш од беде и учиш доброме, а не да ти први рушиш мир и поредак. Докле ћемо трпети све то ? Јер ако ми... Гавран се беше подоста уморио, па није ни завршио што је почео, а није баш тако ни лака ствар : казати истину у брк ! Али јастреб као што је напред казано, беше сит и посматраше незвана госта још увек доброћудно. — Знам, — рече: — немој ни настављати даље ; давно мч већ ту песму слушамо, Бог те пита од кад још. . Него, не могу да разумем : зашто си код прве речи запео. ? Дошао човек да каже истину, па код прве речи запео !.. Имаш ли још шта да кажеш ? Је ли то било све, што си хтео ? — Све, — одговори гавран снебивајући се. — Е, онаа слушај што ћу ти рећи : исина твоја давно је већ свима позната; не само вама, гавранима, него и копцима, и јастребима, и соколима. Али, говори ти колико хоћеш, можеш на свима раскршћима објављивати, — опет од свега тога не ће бити ништа. Разумеш ли ? — Ја само једно разумем : разумем, да је нашем плем=.ну одзвонило ! — са горчином одговори гавран. — Кад не разумеш што онда говориш ? Велиш да вас човек немилостиво треби, — али шта можемо ми, птице, против човека ? Човек је. измислио пушчани прах, — а ми, чиме ми да му на то одговоримо ? Он нас све тим прахом треби, и, што намисли, то с нама и уради. Ми смо ти што и мужици ; са свих страна кидишу на њ. Нешто железница, нешто нове машине, па неродне, године, па нова пореза, нови намети... А они на све то само што знају да се буне ! — С тога ти велим, кад те је већ Бог створио да будеш црв, а ти онда и живи, као што црв треба да живи. Него, црву опет ви, гаврани, не даЈете пардона. Сад помисли, да нешто црви дигну против вас вику и ларму, вар не би сте ви сви, као из једнога грла, викнули : црв не сме да ропће, његово је да пузи ! — Тако је то, мој старче. Онај што трпи и >мз да подноси судбину, тај је прав. Јеси ли ме сад разумео ? — То ће рећи да треба гинути ? Ах, какве ли грозне речи изговори! — зајеца гавран. — Дали су моје речи грозне, или не, то је споредна ствар; главно је, да сам и ја теби казао истину. Не истину какву би ти хтео да чујеш, него ону, т-оју би на данашње време сваки требао да има на уму и да о њој води рачуна. Него, да наставимо разговор. Велиш, дакле, да вам копци просто из кљуна у лету отима.)у храну, да вам Ја, ј 'астреб и ваш старешина, гнезда рушим, да ми у опште нисмо ваши заштитници, већ затирачи. А то је ово : ви хоћете да се храните, — а и ми хоћемо да смо сити. Да сте|ви од куд јачи, ви би сте нас јели, а пошто смо ми јачи, то ми једемо вас. А то је, да видиш, и право. Ти си, ето, мени казао оно што ј 'е истина и што ти је на срцу, а и ја рекох теби што је менн на