Звезда

стр, 36

3 В ЕЗД А

вр. 5

српски кретао као таласи морски, плавио све даље и даље, гонио и терао Турке прво сам па онда уз аустриску војску. Заложио је све чиме је располагао, јер се надаше да је дошао дан ослобођења. (наставиће се)

ЈАДИ СТАРОГА ГАВРАНА — Скаска Н. Шчедрина. Срце старога гаврана беше обузела голема туга. Просто до иетраге требе гаврањи род ? Ко је лен, тај их само не убија. Па да је дз знаш због чега, него тек инако, забаве ради ! Чак се и мали гавранчићи дали у бригу. О оном негцашњем гласном гакању ни спомена више; тек што се скупе у јато, и тек што гракну : ево нас! — а оно на једанпут, са свим изненада : бум ! а њих десеторица па и двадесеторица као да их и не беше ! Нема више оних времена, кад се слободно и без презања могло летети куда се хтело и колико се хтело ! Беше му ! Шуме прокрчене, ритови исушени, животиње развијане, — просто, не може човек поштено да се храни. Најпосле, у зле године, почеше гаврани да се у села, у градине и оборе завлаче, па и за то опет : бум ! — а њих десеторица или двадесеторица као да их и не беше у јату ! Добро је још, што се гаврани плоде, а не би, бели, било кога да соколу, јастребу или орлу порезу плати. Опомињао је он, старац, своју млађу сабраћу : не гракћите и не облећите око туђих њива, — али је на све те опомене, као из једнога грла, добијао одговор : „шта ти, матори, знаш ! Данас, каква су времена, не може се а да се не краде и не облеће туђе И у науци је казано : ако немаш шта јгсти, а ти онда ма од куд и ма како нађи ! А данас људи друкше и не живе : не раде ништа, већ поткрадају јелан другог! Зар да пропаднемо, или тако што ? Уранико још пре зоре и прокрстаримо целу шуму, па ништа да нађемо. Ни јагодице, ни птичицз, нити било какву изнемоглу зверчицу, ништа! Чак се и црв под земљу сакрио." Слуша стари гавран, слуша, па се дао у дубоке мисли. Премишља и са тугом се сећа старих времена. Било је да су онда наилазиле гладне године, и онда је гаврањи род гинуо без броја. Ама онда беше правило : ако ти је само Бог дао нокте, а ти их и у своја рођена прса забоди, само немој да се на туђ залоглј полакомиш! Али, још т&да се могло опазити, да гаврани неће моћи још дуго по том правилу да живе... Гледати како то други у изобиљу и чисто певајући живи, а ти сам од своје воље да умреш од глади, — већ то беше у стању да не знам чије, и не знам какво срце на зло окрене. После је тога наступило правило : кљуј што можеш, и гдегод можеш. Онда кад га је довео амо његов стари бабо, — он се тога једва опомиње. — место ово беше са свим повољно. Шуме и воде — не можеш их очима догледати ! У шуми разних јагода, разно звериње, птице, — свега

у изобиљу; у води опет све гамиже што је силна риба ! Старешина им је и онда био, као и сад што је, јастреб, али тадашњи је јастреб био сит, до грла сит, а био је и прост, тако прост, да се још и данас о његовој простоти разне анегдоте причају. Волио је, до душе, да се каткад и полакоми на какво младо гавранче, али је и ту пазио да буде праведан : данас би узео из једнога гнезда, а сутра из другога А кад би видео да је гнездо сиромашно и јадно, он га онда остави на миру. А и данак у оно време не беше голем : по једно јаје од гнезда, по једно перце од крила, и још башка од сваких десет породица по једно гавранче орлу на дар. Подај што мораш да даш, — па онда спавај без бриге. Али што даље, тим се све већма и већма почело све да мсња. Човек з°волео згодна места па је почео тиме, — шго је узео секиру у руке. Шуме се проредише, ритови осушише а реке оиличаше. На речним се обалама појавише најпре ливаде, за тим засеља и села, па племићске куће. Удар секире је потмуло одјекивао по шумској дубрави, рушећи обични ток живота птица и животиња. Старешине гаврањег рода још онда предсказиваху, да предстоји нешто страшно и необично, али су млади гаврани ипак зато с веселим грактањем облетали око човечјих стаја, баш као да поздрављаху досељенике. Строги завети предака беху додијали млађаним срцима; шумске дубине умукоше. Требало је нешто ново, нешто невиђено, чудновато. Гаврани се поделише у партије ; почеше пребацивања, свађе, себичне тежње, задњз мисли... Заједно с тим променама наступиле су промене и у вишим, орнитолошким сферама. Стари јастреб изгледаше као да не стоји на висини својега задатка. Он беше способан да управља само у патријархалним установама, али чим се одношаји укрстише, чим се почели да увлаче нови елементи, његова 1а је административна способност потпуно изневерила. Главније личности називаху га чак — помислите ! — старом шубаром : гаврани му отказаше послушност, и, може се рећи, да су му чак и непристојне речи у уши гакали. А он, у место да је још у зачетку угушио то зло, он је само мирно трептао очима и тихо у себи говорио : нека, нека, доћи ће и реформа, а већ ви ћете знати за госу ! Напослетку дође и та жељно очекивана рсформа. Старца бацише у архиву, а за старешину на његово место поставише неког младог јастреба, и још му у помоћ, као неку вишу контролу, дадоше и сокола. Долетеше нове старешине и донесоше гавранима непријатну вест. „Имам само нешто да вам кажем," озбиљно и намргођено рече јастреб, а соко додаде: „и ја, и ја!* Па им онда објавише, како ће се од селе данак утростручити ; дадоше им пореске књиге и одлетеше Гаврани роптаху говорећи међу собом: „уведоше данак немилостив, а никаквих нових удобности не створише." — Али ни јастреб ни соко не хтедоше за то да чују, већ послаше копце да похватају бунтовнике, што буне народ И, тада би много гнездо разорено, много гаврање јато развијано, те је постало пленом вуцима и лисицама. Јастреб и соко мишљаху да ће тим строгим мерама нагонити гавране, да у будуће данак на репу доносе. Али гаврани, крај свега прогањања, и даље тужно