Звезда

БРОЈ 12

БЕОГРАД ЧЕТВРТАК 10 ФЕБРУАРА 1900

ГОД. IV

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕД 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претплату ирумају све аоште у Србчји и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

претплату трева слати '. Урсдништву „Звезде" Коларчева улица бр. 10. НЕНЛАЋЕНА ПИСМА не примају се. Рукописи не вра^ају ое.

уредништво се нала8и Коларчева улица бр. 10.

ВРОЈ 10 ПР. дин.

уредник : ЈАНК0 М. ВЕСЕЛИН0ВИЋ.

БРОЈ 10 ПР. дин.

Једна успомена

О мој цвете плави, ко облачак нежни Ја сам трунка праха што на тебе пада, И бескрајној срећи са трепетом страсним Животу ил' смрти ближи се и нада.... У очима твојим, у дубини мора, На престолу зрачном од бистра кристала, У облаку плавом, с поменком у руци, И мени се нада једном заблистала.... Ал' зашто ме сета нека опет мори, А тајанствен шумор неку слуТњу збори?... Ја сам срећан био. У близини твојој Ва.здух ког ти дишеш дисао сам и ја, Гледао те како уз гласове свирке Твоје нежно тело креће се, повија. Како после за тим, ко у тице мале, Преплашене, груди бурно ти се крећу,На бледо ти чело плаве власи пале, Сећају ме свиле на јесењем цвећу. Ја сам срећан био... што ме сета мори, И тајанствен шумор слутњу неку збори?... После днева пуних болова и мука, V којима тако цароваше смело, "о да ми је лака и божанска рука чожила венац на суморно чело. 1 венац лепи од самога цвећа осмех, речи са усана твојих... '' зашто... зашто да ме оног сећа, смеде сићи са усана мојих ?... срећан био ?... Што ме сета мори н шумор неку слутњу збори ?...

Ив. М. Мили^евиЛ^-г:-.

М0РЕ БЕЗ ПРИМ0РЈА НОВЕЛА ИЗ БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА — Јанко М. Весглиновиб (наставак) — Да се кладимо у што хоћеш ! Али под једном погодбом : мораш нам лепо испричати што си прочитала. — Е то је већ којешта ! — рече Виловић. — Та оставихе га нека прича ! Ја ево признајем да нисам баш тако велика љубитељка књига у којима се тако којешта пише. — А зар је ту којешта ? — упита Милан. — Не знам у тој књизи ; али има веквх што сам чигала па баш којешта. Ево и Савета зна. Савета баш у тај мах уђе у собу. — Шта ? — упита она. — Ништа; говоримо о књигама. Окупили ме овде због ове књиге... — Па то је врло занимљива књига — рече Савета. — Није о тој књизи реч, него ти поче о некој другој ! — довикну Милан. — Гоепођица има право ! — рече Виловић Има заиста свакојаких књига. Ова на пример : добра је, и вреди је прочитати ; и ја вас молим, госпођице, да је прочитате ! И има још цуно ваљаних књига што би требали да прочитате. — Кад би ми знале које су то књиге ! — рече Савета. — Ја знам само оне што је покојни отац волео, и што сам му их читала ; ове новије не знам. — Ако допустите, ја ћу вам давати добрих књига. — Хвала ! Бићу вам б .агодарна. — Знате ли који страни језик? — Не знам. Учила сам нешто ; али то је то3|рКр као да нисам ни учила, јер сам заборавила. Покојнн отац није за то марио иа сам морала прекиђути. Не мари ништа. Имамо ми ваљаних ствари и на^риском језику.