Звезда

стр. 90

3 В Е В Д А

И онда узевши „Јадаике" у руку поче гово рити о томе роману и исарича им историју самога инсца. Савета га је слушала недахнимице. Никад није чула човека да тако поучно говори. И, за дивно чудо, како је и сам тон и сваки покрет и погдед његов био некако на своме месту: све му је личило. Она села крај прозора па се просто забленула у њега. Допадао јој се осмејак, што је поигравао на оним пуним и румевим уснама, па они лепо неговани бели зуби, на лени брчићи повијени, али се видело да их није развим мастима и помадама догонио. Кад и кад би је тргао глас његов, и онда би слушала за тренут — два беседу, иа би се опет предала своме посматрању и премишљању. А д&н је измицао Сутон веК пао на з мљу. Једва он виде да је време да се кући иде, па устаде и поче се иоздрављати „Добро сам се одржао! — честитао ]е сам себи кад је на улицу изишао. — „Ала јој је мека ручица!" „Како ми брзо прође време кад је он ту!" мислила је она улазећи у кућу. V Савета се показа одличан ђак. Гутала је а не читала сваку књигу коју јој Виловић даваше. По читаве сахате удубљивала се у читање и тражила нарочито места која би истакла кад би је он заиитао: — Па к( је вам се место нз јбоље допало ? Ако је још била срећна те се то и њему допало, оада њене среће нигде! Подвлачила је тч места и иеписивала за се у нарочиту књижицу. Књига јој поста нераздвојна друг чим би кући дошла, и мајка је м раде исто овако да је кара што чата, као чекад што везе. Није се обзирала на прекоре магерине. Дави еу јој пролазили у неком слатком сну. Све јој беше и лепо и мило, а књига нарочито. Већ само то што је била у његовој руци. па беше доста да је из своје не пушта. Сваки превијен листак, евака цр тица плајвазом, свака трунка дувана, што се на белим листовима видела, беше за њу као пека реликвија У свакој тој ситницл гледала је њега. Та ту је гледало његово око ; ове је листове превртала и превијала његова рука ! И она је тада видела и оне очи и ону руку,- осећала је живот у тим мртвим словима и белим листовима као да су они — он ! Зора је њу затицала потпуно будну у постељи; а кад би сан кад и кад и пао -на њене трепавице, књига је остајала на грудима или под главом. Па како ли је њу тек љубав преобразила ! Дах љубави учинио је од ње оно шхо и дах пролећа од нрироде. Оно мирно лице поста печако заносно и румено ; оне питоме, црне очи изражаваху сад неку чежњу дубоку као море. Све је на њој

вр 12

предисало неким чаром, заносило и очијало толико да би човек и нехотице иошао за тим погледом не питајући куда. Сва милина и горчина, сва сласт и отров, сав мир и бура беху на том лицу и у том погледу. Мину лето. Они се виђаху врло често код Марије, али се виђаху и иначе на улици и на шеталиштима. Н>ено око беше за њега вазда отворено. Познала је она из далека сенку његову и у највећој гишми на шета\ишту шешир његов. Али најслађи састанци беху код Марије. Она је умела некако увек наћи начина да их, бар за један трепутак, насамо остави. И ма да ни тада нису скоро нишга говори*и, опет им ти тренутци беху тренутци среће, кад су бар једно друго смели погледати. Не удешавајући удесили су да се виђају недељом и празником по иодне код Младеновића, нарочито од кад насташе зимски дани Ту су проводили оно неколико часова врло весело. Разговор се водио о свему, па разуме се и о књижевности. Савета је већ свикла да и о томе говори, ма да је њено мишљење било увек као и Виловићево. Стари Младеновић опет никако није марио за тај разговор јер се слабо у томе разбирао. И зато је Милан, кад год је хтео да оца ,скл ^ни да им не смета, (а то је увек радио кад би Милорад и Савета ту били), почео разговор о књижевности. — 0, брате, данас сам довршио Балзакову жену од шрудесеш година. Право да ти кажем: не допада ми се! — Зашто ? — иита Виловић. — Па онако.. . Валзак је у опште.... застарео иисац. — Е ? ! — И, после, ја то брате не бих дао женскињу да чита ! И.... што је најгланвије : — Застарео ! — Ти ме изненађујет ! — поче Виловић ватрено. Не бих дао Балзака жевскињу ! Зашто ? Зато што слика живот ! Балзак застарео ! Зашто ? Зато што говори истиву ! Као да истина може застарити ! Стари Младеновић се ндмрштио, иа само што није почео грдати. — Па јест и Зола слика живот ! — рече Ми 1 Г — Ти канда хоћеш да се подсмеваш ! Ј јесте, Зола слика живот, а ја га волим што има куражи да каже истину не зазирућ^ какве ситуације. И ако је што рђаво у његовим, није он крив. Право вели руска „не грдите огледало кад је лице грдно Старом Младеновићу прекиие. Он с — Шта мешате нранославне Р» цима ? Ала се ова м^адеж искварит честиту реч с њима рећи ! — Али, тата, молим те — Доста ! доста ! Не 1 ја у моју собу, а ви р Хајде, баба ! Па љутито тресг