Звезда

вр. 12

3 В а 3 Д А

стр. 91

Изнајпре Виловићу беше врло непријатпо ; али кад виде како се ио отарчеву одласку Милан смеје. насмеја се и он. — Ако хоћеш тату да наљутиш па да ти леђа окрене, аочни само о књижевности. Јога може да трпи кад гочориш о „ЈБубомиру у Јелисијуму" и другим Видчковићевим романима; али почни само о етранцима . одмах грди и устаје. И чим Милап почне разговор о књижевности, он се одмах отане с њим препирати док чича не побегне. Кад стари Младеновић оде, Милан нриђе и метну Виловићу руку на раме. — Не жесги се, младићу, рече — ја с намером нисам устајао ни против Валзака ни против Золе — част им обојиди! Да попијемо по чашу вина. виниш, како дува па иољу па нам одсвирај што год ! Напољу је дувао ветар и носио снег с кровова, а у пеКи је пуцкарала весела ватрица. Милорад се насметии, погледа она мила и весе<н лида око себе, па се куцну с Миланом. Разговор пође живље. Милораду се чак и Оа вета учпнила данас некако веселија него до сад. Обраћала му се непрестано разним питањима, а око јој одаваше расположење које је гајила у дугаи према њему. „Ако е око заисга огледало душе — онда ме воли I" —- помисли он И осети се потпуно ерећан од те номисли. (наст.чвиће се)

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ X А Џ И РУВИМ Архимандрит манастира Боговађе — Миленко М. Вуки%евнЛ •<*»«. I Село Бабина Лука налази се у ваљевској Тамнави, два сата с. источно од вароши Ваљева. Цела околина врло је плодна и живописна, богата и насељена. Само је село, до првога српскога устанка незнатно, постало чувено после устанка, јер је колевка три чувена Србина заслужна за стварање српске државе. У Бабиној Луци родио се око 1770. Никола СимоновмК, који је 1815. године са Аврамом Лукићем и Оташевићем био таоц преко Дрине, по том окован у синџир и отеран у Бјељину. одакле се некако избави и дође кући. У Вабиној Луци родио се и један од најписменијих људи у првоме устанку, који је имао јакога утицаја на развој догађаја како у првоме тако и у другоме устанку, а то је Пеишр НиколајевиЛ—Молер , синовац ХациРувимов, од брата му Николаја, по коме се Молер

и презивао. Најпосле у Бабиној Луци родио се и чувени Хаџи - Рувим, архимандрит манастира Боговође, човек, који ће вазда служити као углед родољубима, свештеницима и духовницима. Да кажем овде све, што се зна о Хаџи - Рувиму, а што је мени у овај мах приступачно. II Архимандрит Хаџи - Рувим родио се око године 1744. у правој српској кући од оца Ненада и матере Маре. На крштењу доби име Рафаило. Кућа, у којој се родио Хаџи - Рувим, изгледа да је била задружна. За то немам тачних података, али тако мислим према ондашњем времену и према карактеру самога Хаџи-Рувима. Знам извесно, а то помиње у својим записима и сам Рувим да је он имао још три брата: Николаја , оца војводе Молера, који је умро пре 1795. год., Навла \\.Марка . који су тада били живи, што се види из његових бележака. У време детињства Хаџи Рувимова као једина духовна утеха српскога народа беху још непорушене цркве и неопустели манастири. За тим онај узорити патријархалан живот у српском дому, где је било онако јако развијено поштовање према вери, цркви и свештенству код оба пола. Сама пак задруга, као заштитница вере и закона у време српскога робовања била је у стању да одгаји онакав карактер, какав је оличен у Хаџи-Рувиму После онога што дете научи у кући првих година свога живота, и то у ондашњој српској кући, где се развијала она божанска љубав и поштовање сина према својим родитељима, она идеална и надземаљска љубав сестре према брату, долази село и околина, које шире видик детињих погледа, где дете слушајући певање уз гусле народних песама, тече ону љубав према своме селу, околини и народу, која се уздиже у човеку до патриотизма. Ова љубав почиње од друговања сеоске младежи, па се пење дотле, да је човек у стању да загрли све оно, што се српско зове, а за одбрану српскога имена у стању је да се бори, докле осећа дах у котлацу. Таква кућа, таква околина, такво село дало је оне борце српске за ослобођење, па таква околина створила је и узвишени карактер Хаџи - Рувимов. Све оне узвишене идеале српскога младића, одгајеног у српској кући, не.ко је безобзирно газио и рушио. Младић одгајен у српској кући, поштовао је своју веру, цркву и свога свештеника. Турци су се од силе и беса ругали његовој вери. Цркве и манастире палили и у кошаре претварали; попове и калуђере срамотили, мучили и прогонили. Младић одгајен у српској кући поштовао је и волео своје родитеље, браћу и сестре. Турци су му гонили, мучили и уцењивали родитеље и браћу, сестре срамотили и у харем одводили. Тим су Турци кидали дне најнежније и најсветије везе, које ничу у срцима пуним