Звезда

стр . 92

3 В Е 3 Д А

вр. 12

племенитих и узвишених осећаја. Све ово гледао је Хаџи - Рувим као дете и као младић. Ну ни то није било доста. Он је имао прилике у детињству да гледа како пламте цркве и манастири. Тако исто и у зрелим годинама. Још као ђаче 1759. могао је слушати како су Турци попалили и порушили до темеља манастир Вољавчу (Кас! ји^оз. асас1. I. стр. 183). Све је ово утицало на Хаџи - Рувима, а нарочито кад је постао манастирским ђаком и кад је тумарајући по манастирима боље познао са српском прошлошћу из црквених и манастирских књига и записа. Све то још се више развило доцније, кад је постао свештеником и кад је схватио значај вере и православља по српски народ. Поставши калуђером он је постао учитељ народа свога. Он им је тумачио књиге староставне и крепио подржавајући их у мисли да „вода мора тећи куд је и текла", да српско мора бити што је и било. Његова мржња према Турцима у ово време била је толика и тако неодољива да јој је он дао одушке исписујући је записима на крају какве књиге. Кроз све ове прилике прошавши дечко и младић Рафаило, дошао је кроз свештенство до онога што видимо у карактеру калуђера Хаџи Рувима. (наставиће се) Ез О ЗР 23 Аи§из1; 51ппс1ћег§ег (свршетак) Нико не зна где ципеда жуљи осим онога, који је носи! Они беху добили своје ципеле, праве шпанске чизме, и стајаху у свађи са добрим друштвом. Друштво их се одрекло! Друштво ! ОиаЈ склоп од полукретена, који скривено живе као пси, а један другог поштују, док какав скандал не изазову; т. ј. доста су часни да уговор склопе, да очекују време распада и Ца се дочепају слободе, коју им закон даје. И овај „социјетет", друштво раг ргеГегепсе, огрезло је у својим нороцима, а дели друштвени углед по скали, на којој је часност испод нуле ! И да они ово раније не опазе! Али сад хтедоше да своја испитивања врше на лепој грађевини и да виде, како стоји са темељем. Одавно не беху тако једнодушни као сада, кад кући дођоше. Од тога доба бароница остајаше с дететом код куће ; она га ускоро ишчекиваше. Борба беше за н>у врло тешка; у борби се беше уморила. Све је љућаше! У лепо намештеној топлој соби писати о „отпуштеним осуђеницима" и пружати им са пристојне даљине руку у рукавици, то друштво допушта, ади пружити руку жени, која се удала за слободна, нежењена човека — то друштво не да. Зашто ? Одговора нема. Варон беше у цвету младости. С скупштинама, на састанцима и зборовима, свуда је чуо дивље изливе против доброга друштва. Он чигаше новине, часописе, праћаше књижевност, учаше. Његовој другој жени прећаше

иста судбина као и првој : да заостане ! Али чудновато! Она не могаше да прати све ситнице његовог проучавања, многе јој се ствари у новом учењу не допадаху, али осећаше, да он има право и да ради за добру ствар. Он је знао да код куће има „потпору", која се никад не умара, пријатељицу, која му добро жели. Заједничка судбина прибила их је једно уз друго, као изненандна бура поплашене галебове. Оно, што женску краси, и што се сада тако слабо цени, а што је само успомена на матер, т. ј. прироцча сита, која је жену одржала, изби код ње сада наповршичу. Оно паде као топлота са огњишта на децу, као сунчани зрак на мужа, као мир на дом. Често се чуђаше, како то, да не осећа, да му нема друга, са којим је раније о свему говорио, и он нађе да су му се мисли оснажиле, од када је престао да их одмах избрбља ; и вероваше, да је више добио у немом одобравању, у пријатељском климању главом, у искреном стезању руке. Осећаше се јачи него пре и слободнији од контроле својих погледа; сад беше сам, пређе још усамљенији, јер је тада наилазио понекад и на супротности, које побуђиваху сумњу. Беше бадњи дан у Наризу. У њиховом маленом стану на Сигз 1а Кете беше спремање довршено и донесено велико божићне дрво из шуме Сен Жермена. Барон и бароница хтедоше после доручка да изађу и по« купују за децу божићне поклоне. Барон се беше замислио, јер недавно беше издао један мали спис са насловом : „Да ли је социјетет грађанско друштво". Још не знађаше како је примљен Сеђаху у трпезарији за столом где се пије каф*, а врата од дечје собе беху отворена. Чули су како се дадиља игра са малишанима и бароница се осмејкиваше срећно и задовољно. Веше постала тако тиха, а њена радост тако мирна. Наједанпут врисну једно дете, и бароница се диже иза стола, да види шта се десило. У тај мах уђе у собу слуга с поштом. Барон разви два свежња са унакрсним превезом. У првом беху једнв „велике, угледне" новине. Он им прегледа сваку страну и примети одмах рубрику са крупним словима: „Курјак у овчјој кожи !" За тим је читао неколико редова: „Божић је ту! Овај празник који сви хришћани светкују, јер у целом човечанству влада мир и љубав, јер и сам злочинац меће свој нож у корице а лопов поштује право својине; овај празник, који се нарочито у северним земљама оснива на историјским подацима, на нашим прастариМ обичајима и т. д. И сад долази као смрад из клоаке једна индивидуа, која не сматра, да јој је испод достојанства раскидање најсветијих веза и излива свој отров на најдостојније чланове друштва пакост, коју диктује најбеднија чежња за осветом..." Склопи новине и метну у џеп. Отвори и други свежањ. У њему беше кариктура његова и његове жене. И ове новине отпрати истим путем као и прве, врло брзо, јер му жена уђв у собу. Попи кафу и обуче се. За тим изиђоше заједно у варош. Сунце обасјаваше ињем окићене платане у Елисејском пољу, а Р1азе с!е 1а Сопсогс1е отвараше се као велика оаза од сунчане светлости у сред камене пустиње. Он је вођаше под руку, али му се чињаше да она њега придржава. Говорипа је, шта би деци купила, а он одгова-