Звезда

стр. 102

3 В Е 3 Д А

вр. 13

— Туга 8а љубављу, преведе. Стара га дама посматраше са учешћем, па ватим ааввони. Послужител. унесе чај ; они су пили и говорили мало при том. Повнавали су се довољно да финим осећан.ем напипају међусобно расположење и да се према томе управљају. Он је н»у познавао од кад је научио да мисли; поред других врлина имала је она још једну, која ју је у његовим очима увдивала до на.јвеЈнег благородства: иодсећала га је на његову мајку, чија јч пријатељида ив младости била. После чаја седоше обоје поред камина. (наставиће се) -——

ЗРНО ЦРНОГ ВИСЕРА — Л. Тенсо Увек се морам насмејати Парижанима, кад стану лети причати новинарским извештачима, како је у Паризу оскудица у води. Ја знам на обали Црвеног мора један град од шездесет хиљада душа, који се зове Аден, и који је подигнут на домаку планина од лаве која тек што се је охладила. Тамо се за све индијско благо не може наћи ни један струк траве, ни један листић салате, ни једна кап воде. „А шта буде с кишом кад падне?", запитах пријатеља Пижола, француског конзута, мојега гостољубивог вођа кроз овај каменити град, у који свратих при повратку из Кине. „Кад падне киша онда се напуне јавне цистерне. Али има већ око пет година, од како људи у овој околини нису видели ни једног облачка на небу," одговори ми он. „А откуд је онда она вода што смо је пили јутрос о доручку?" „Она је из фабрике. Енглези дестилишу море и свој производ продају за суво злато, који је у осталом без замерке ; ето, тако изврсно уме данас наука да аамењује природу. Али од тога може човек овде по некад пропасти. Мој рачун за воду износи месечно сто франака, у који улазе и купатила моје жене, која не може да поднесе слану морску воду." „До сто белаја! Па шта чине сироти Арабљани, који ми не изгледају тако богати, да би могли издавати годишње по шесет наполеона за пијаћу воду ?" ' „Они се задовољавају оном водом што се донови сваког јутра на камилама са оних планина тамо, из даљине од двадесет осам километара, или шест часова хода. То је непријатна течност која заудара на козје мешине у којима се доноси. Али није друкче. Дестилована је вода сувише скупа, а у осталом она се не сме ни продавати урођеницима, на шта строго пази полиција. Она је намењена искључиво Европљанима, за енглеску флоту

и за мимопролазне лађе, којима је готовина воде за пиће на измаку." Ја забележих ово објашњење у своју бележницу па се вратисмо у конзулат, где нас је очекивала го :пођа Пижол, лепушкаста, на ову пустару осуђена, Марсељка, с којом сам се познао тек овсга јутра. Мој се пријатељ ту скоро и оженио. Отпоче се разговор о овој земљи и њеним друштвеним односима. Госпођа Пижол ми прич^ше сауздахом, да место њених посетника броји свега два имена : једне старе Енглескиње, која не зна ни бекнути француски и газдарице хотела „Универс," једне ваљане Францускиње из провинције, али којој течније иде реч са усана кад се свађа са арапским лопужама и бадавеџијама но кад се разговара са својом земљакињом. Кад стадех сажаљевати госпођу мога пријетеља због монотоније у животу, прекиде ме Иижол, добацујући јој : „Но, драга женице, немој ништа тајити, већ признај да имаш једног обожаваоца и у овом арабијском граду." Учини ми се да је то једило ову младу госпођу,, која слеже раменима, додајући : „Обожаваоца, црног као ђаво !" „Заиста врло црн али и врло леп !", тврђаше Пижол. „К1§ег бит зес! Љгшозиз. А још и врло богат. Првге „кафеџија" у Адену, а то ће рећи први трговац с мокакафом. Одвешћу те сутра к њему. Ту ћеш видети прави раскош од ћилимова, слаткиша и конФеката. А тек припреме за закуску ! Права изложба! Моја жена проводи тамо читаве часове, и кад не бих против тога енергично протестовао, био би честити Мулуд у стању да за нашу љубав претури целу кућу с тога што се све те ствари које је красе допадају госпођи." „Какво претеривање!", узвикну госпођа Пижол, како се "инило још више јетка но пре. „Молим Вассамо да не верујете, да сам поверљива према том црном ђаволу. Има Зћцело већ две недеље од како нисам свраћала к њему." „Моја је жена нешто нерасположена", објасни ми конзуд њену жестину, „јер је јутрос изгубила једну скупоцену стварчицу". „Па дабогме, скоро сам у очајању," рече госпођа Пижол. „Цео дан сам тражила узалуд једно зрно црног бисера, из минђуша које носим, и које ми је купио муж у Цејлону. По овом другом зриу, које ми је преостало у овој другој минђуши, можете закључити како је дивно било и оно изгубљено." Ја посмотрих и утврдих..,. да је од госпође Пижол запахивао врло приј&тан мирис и да је имала красне уши. А по том окретосмо говор на нешто друго и ја одох да спавам на кућњем крову, као што је тамо обичај. Сутрадан у јутру кретосмо се, мој пријатељ и ја, у онај део града где живе урођеници, те да походимо обожаваоца госпође Пижол. Мулуд бен Саид је Арабљанин, као што се може закључити већ и по имену му. Он је трговац с кафом и многоструки милионар. Код њега се може добити најлепша мока-кафа на целом свету. С нама је био и још један путник и наш земљак, чије сам име сад заборавио, а који се враћао баш са