Звезда

вр . 13

3 В Е

3 Д А

стр. 103

пута око света или нешто на то налик. Он је био човек коЈега називају „научарем", 'велики скупљач разних натписа, велики издавач разних примедаба, велики пошиљалац Академији разних списа, чијим се дописним чланом називао. Али, овако на путу, најбоље 1_ е да човек буде неповерљив према тако званим дописним члановима разних Академија. Мулуд, који је владао енглеским језиком као какав Енглез из сред Лондона, и био красан примерак праве арабљанске расе, можда најлепше на свету, иредусрете нас најљубазније и проведе нас гостољубиво не само кроз своја сложишта него и кроз свој дом, што нас је још у много већој мери интересовало. Кад се завршило ово проматрање, послужени смо били источњачком кафом, јгдним миришљавим пићем, које наличи на нашу домаћу кафу од прилике као шампањац на бозу. Уз то је сваки добио по чибук а уз кафу је стојао један крчажић свеже воде за све нас. Ова водч, која је донесена из даљине од шест часова хода у мешинама, није могла бити баш примамљива. Но ја сам био врло жедан а у пиринчаним пољима у Кини пио сам још и много гору. Али чудчовато ! Ова вода није заударала на козју мешину, ни најмање. До душе није била баш најбистрија, ачи је била пријатна за пиће. Марисала је — тако ми Бога! мирисала је на љубичице. Љубичице и Аден ! Као и мени тако беше ово пало у очи и оном научењаку, и он, поштоје више пута помириса и неколико пута сркну издишући по том на нос, упита ме чисто академским тоном : „Не налазите ли и Ви, господине, да би се смело тррдити, да ова вода има неки особени „укус"? „Да, да" одговорих ја, „потсећа на љубичице". „Заиста јесте! Видите, драга господо, има међу многобројним врстама каменог угља и таквих, чији мирис потсећа човека у неколико на мирис реченога цвећа. Произвођачи разних мириса употребљавају ово, шта више, за произвођење лажног љубичиног мириса. Ја изводим закључак, да је ова вода морала у свом току доћи у додир са каквим таким угљеним слојем. Мајдан каменог угља у Адену, господо ! Шта кажете на то ? Знате ли какву би драгоценост то значило ? Ви знате да се сваки и најмањи комадић каменога угљакојиовде изгорн мора донети чак из Енглеске!" } Сада наш сапутник навали на домаћина питањима о тачном положају оног извора, одакпе камиле доносе свакодневне товаре воде. Рече, да би најрадије при свој даљини сам отишао до тог места, да не мора још овога вечера отпутовати, јер лађа којом ћутује не може одлагати полазак. Али бар је желео да понесе у стакленцету мало воде, те да је да да се анализира у школи за рударство. Што је, пак, мене у овој ствари веома зачудило било је то, што ми је пало у очи, да је Мулуд бен Саид био дошао у грдну забуну овим нашим открићем. Најзад је било дошло време да се кренемб, и Ја наслужих себи још пзследњу чашу воде, при чем осетих шум од неког чврстог предметића, који је с водом из крчага пао у чашу. Какво изненађење! То Је било зрно црнога бисера, исто онако као што ми га је показала прошлога дана

госпођа Пижол. Па још и овај мирис уз то ! Сад сам га добро распознао. Та зар га нцсам удисао ј "уче, са благом пријатношћу, кад се бејах нагао над уво жене мојега пријатеља, оне свеже Францускиње с југа Француске! Узаман нада научењакова са његовим мајданом каменог угља! А мој сиромах пријатељ Пижол!... Оно што сам ја ту био открио није ишло у царство минерала. Сиромах! — Сећао се његових речи ! „Кчима у Ацену има ту особину да утиче на људе умирујући им живце, на жене напротив раздргжујући их." И сад бејах нашао код оног младог, лепог богатог Арабљанина, са луксузним намештајем, зрно црнот бисера, које је морало спасти са ува госпође Пижолке, па још осетио и трагове њеног најмилијег мириса !... Шта сам сад знао да радим ? Ништа. Лепи Мулуд мерио ме је немилим погледима, а присуство госпођиног мужа сметало ми је да бтпочнем распитикати о ономе што сам нашао. Жалост ме је обузимала и због тога, што је народно право истина налагало неприкосновеност конзула, али то Арабљани у практици, чини се, нису припознавали. Док је научењак запушавао своје стакпо, испаде ми за руком, под изговором да хоћу мало да оперем руке, да неприметно узмем оно зрно црног бисера. Пижол није требао да претрпи сву штету! Затим остависмо кућу Арабљанинову. Минералог оде право ка пристаништу, а ја морадох отићи до конзулата, те да предам зрно бисера. На срећу пусти ме Пижол да сам одем а он са одвезе ка мом броду, те да учини посегу капетану. „Пре но што се с Вама опростим, милостива госпо," рекох строгим али мирним гласом, „мората ми допустити да Вам предам ово зрно бисера". Она кликну од радости. „Мој бисер ! Благо мени ! Где је био ?" „Код Мулуш бен Саида\ и рекох наглашујући сваки слог. „Ја сам га баш мало час тамо нашао : Пижол не зна о мом наласку, Богу хвала, ништа." А кац се она стаде дивиги и чудиги томе, додадох истим гласом: „Ја ништа не знам и уопште нећу ништа о овоме да знам. Мислим да неће тек биги потребно да Вас уверавам, да ћу бити џектлмен и да нећу ни с ким на свету проговорити ни оечи о овом догађају. Збогом остајте, милостива госпо !" Изиђох из собе скоро и не додирнувши њене руке изражавајући јој у свом последњзм погледу моје цзло негодовање. Она је требала да зна, да бар мене није преварила. Свога пријагеља нађох на броду. Загрлих га са таквом срдачношћу, да се човек нађе у чуду. Сирома х Иижол!... После једнога часа био сам већ дачеко од Адена..,. * $ * Пре кратког времена нађох се на Булевару парискои са Пижолом и њего»ом супругом. Учини ми се да су једно према другоме нежнији но икада, а на ушима млаЈе госпође блистаху се оба зрна црног бисера.