Звезда

стр. 110

3 В Е 3 Д А

вр 14

То сам скоро читала. Имала бих воље ва то. Искао ме је и тетка је била за. Дала сам му иотина кошар, али ти племенити ПаИат, који не внају аа осетљивост немачких авпираната, припадају сорти, која два пут проси. Пут у Грчку стоји ми још једнако слободан. Али Цезар ми је препречио тај пут, Цеаар — увек Цевар! ' Сутра долази. Само абог мене кренуо се на тако далек пут, да се видимо. Сумњати у љегову љубав до сад ми још није пало на памет, па ипак сви сумњају јер он не изводи иа свог осећања природне закључке. Ах, ви језичаици код куће ! Не кварите ми моје флОрентиноке снове ! Јест, сутра биће овде^Од тетке, која негује своју од маларије болесну пријатељицу нећу га сакрити. Али нећу ни да јој га вванично прикажем. — Зашто ? То 1е моја ствар. Бити самосталан лепа је ствар. Да, то је најбоље што данашњи човек може бити. То је ааштита и ратна опрема, сигурност и самосвест. То је оно помоћу чега провлачимо сопствену личносг, а у том се највад саогоји све. Сутра у јутру у десет сати биће на Понте Хекију — то му саовим личи ! У вече. Ја се данас, у осталом, целога дана љутим на себе. Седела сам сат у Санта Кроче, у виаокој погребној цркви са широким хладовитим дворанама и невидљивим колом великих духова који језиво црелећу преко мермера. Одвевох се у Сан Марко, ишла сам кроа малене манастирске ћелије, поред дир *>иво побожних Фреско -слика «>ра Анђелика, које са простога зида већ тако одавно гледају доле на тихи манастирски жавот. Уђох у Савонаролину ћелију и хтедох се побожно уДубити у стару жалосну драму једног мученик« за идеју... За тим у Медичијеву капелу, у најсветије и највеће шго је уметност икад створила, у СФеру најовбиљније уавишености, најнежније туге...

О ЗР 3=И ГИ/ — Напз \Уа§егшић Једва једном! Цела породица плива у радости! Толика срећа! 2400 динара, и словом две хиљаде и чегири стотине динара дохотка, док год је жив. Прва чегвртина лежи већ на столу : три плаве банкноте и петнаест дводинараца. Ова ; сјај, овај звек, ово пријатно осећчњ-з ! Једва се једном скидоше бриге с врата! Срећа, давно очекивана срећа уђе најзад и у дом породице Блимет. Како деца осећају ову породичну срећу! Густав је већ пожелео парну машину, и то истинску, која се може ложити, а Клара, која додази о Ускрсу из школе, сања о лепим хаљинама за овај празиик. „Мама, па шта ћемо данас јести ?" пита мало полетарче Анђа, весело слутећи да ће бити изванреднога уживања. 0 невина дечија усташца, ви сте у својој невиности обухватала цело друштвено питање у шест речи ! Хвала Богу, онојерешсно

за господина Блимела, књиговођу. Он има сада довољно хлеба за себе и своје, сад јеу пристаништу живота. Кроз двадесет дугих година, тежио је брижљиво и трудно само за овом, ах тако скромном сврхом, али га је судбина увек од циља одгурнула. Сад седи за столом, новац пред њим, а он се смешка; али то је горко и стчашно смешење. Размишљао је о прошлости, како је пре пола године тумарао варошким улицама као трговац без посла; како је четири месеца био без рада, и цела породица огра. ничена на сиромашну зараду, коју је мати добивала шивењем белог рубља. Вио је сувише стар, та ко би још радо узео књиговођу од 45 година? Шта више није му се могло понудити ни 75 марака месечн \ а човек не може ни с тим изићи на крај. И кад би по десет пута нагласио, да би се и са толико радо задовољио, ипак су радије узимали каку млађу снагу, која уради исти посао, а може јој се без икаквога устручавања заповедати. Кат-кад је заслужио неки динар пишући адресе, по хиљнду за три динара, радећи при том по целу ноћ. Ачи и тог посла није било уаек. Покушао је ла буде и посредник каквог друшгва за осигурање живота. — Али то је исто што и млатити празну сламу (бар се тако сам изражавао), јер где би се год појавио, показачи су му врата, обично не баш врло учтиво. Дошло је до очајања. Кирија одавно неплаћена, а газда коме ,новац такође треба" обрати се брже-боље полицији, која је требала да му помогне. Ако господин књиговођа буде и даље по цео дан врљао, и оставио своју породицу да гладује, мораће му доћи и полиција. Једног дана дође и једно писмо адрвсовано на г. Блимела, у коме му се наређује, да за четири недеље нађе посла и зараде, иначе ће га спровести у завод Св. Ђорђа, где ће му се наћи посла. То је било последње. Сећао се какоје тогданабио пооажен, стресе се, несвесно промрмља — „напред, јуначки, само напред!" као да хтеде избећи своје рођече мисли, због којих га подилажаху мравци, и који му испуњчваху душу болом и очајањем. И ето дошло се.... Изненадан ужас, један ударац и он лежаше на калдрми. Точкови трамвајски пређоше преко њега, и пребише му руку, и то баш десну испод лакта. Целог живота остаће богаљ, неспособан за свој позив. Очевидци су пред судом једногласно потврдили, да кондуктер на углу улице, где трамвај савија у побочну улицу, није возио прописном брзином, шта више није ни звонио. Кривица трамвајског друштва била је очигледна и господин Блимел доби на поравнању не само накнаду трошкова око лечења и пристојну награду за претрпљене болове, него и поменути годишњи доходак, док год је жив. Исплаћивање ове суме узело је на сз једно друштво за осигуравање живгга. Господин Блимел сад има вештачку руку и јасну свест, да је за навек уклоњена брига о насушном хлебу. Ето шта је срећа ! с немачког Драгом. Ј. ЈекуЛ