Звезда

вр. 19

В В Е

3 Д А

стр. 149

— Шта нас се сада тиче Фиренца ? Ни речи о њој! Прошло је време кад сам живела од твојих уметничких критика и сјајних тирада. Садје реч о другим стварима, за то говори, Цезаре! Он ћуташе сневесељен. Да жене пролазе кроз свакојаке метаморфззе и да постају сасвим црукчије него што то хороскоп пред девојком казује — ну, то је одавно знао, али на оваку метаморфозу није био спреман. — Да, продужи она, ваља ти говорити, Цззаре! Управила сам ти рзволвер на груди. То је необичнз у нашим сферама, али ја сам жена и као жена волим јасност. Тугаљиво је додиривати та^ва питања, али ко брзо меће руку у пламен не опече се тако лако, као ко се устеже и полако око пламена пипа. Још ти никад не рекох ти. Данас пак то хоћу, пошто се ми можда последњи пут ВИДО1М0. — Те-ре-за, рече он. Она се глазно засмеја. — Те-ре-за! да, такав си увек био ! Кад нећеш или не можеш ништа одлучно да кажеш, онда станеш модулирати моје име. Дли ја сам сита неизговорених речи. Годинама си ме гонио с отвореним и прикривеним прекоримч, да сам ти учинилч иеправду, кад сам се за Фабрикија удала. Прешао си преко Алпа на моју молбу. Сац стојиш преда мном и обоје смо слобоцни... Сад говори, Цчзаре ! Она устаде и пређе преко собе. И он се диже али спорије. Потом поче с извештгченом срдитошћу : — Ти ме више не волиш, Тереза ! Она дође до књижнице и нераозно окреташе црвене сзеске, окренувши се при том у пола њему. — Штета што ниси постао дипломата! Веитачко извијање између простога да и не — ту лежи твоја снат ! Он се уједе за усну и дохвати шешир. — Не, повиче она, нећу да те пустим да ми утекнеш, док свој задатак не изговорим. Видиш, Ц?заре ! Нећу да ти пребацујем за године што су прошле. Могу ти рећи,.јер не би имало смисла да те обмањујем: мој брак није био с:ећан. Али би био бољи да си ме поштедео твојим прекорима ! То је био отров у мојој чаши! Сиромах Фабрикије осећао је тј . Ја сам га много мучила, а кад је умро, тада сам се кајала. Јашући затим у звезданој ноћи по светој земљи путем у Дамаск, или по обалама успаваног језера генезаретског, у оној чаробној библијској, самоћи, тада сам покајала грехе... Па како је човек слаб и како сам носила само половину кривиц», после године дана заврших покајање, стресох све и тебе позвах, да ми опростиш неправду, к >ју си ми тако дуго пребацивао И ти си дошао! И стајао си данас на Понте Векију! И тренутак, који сам милион пута изгледала, о ком сам у небројеним ноћима сањала, под шаторима палестинским, у кајутама паробродски« на плавоме мору — он беше ту ! И све је било као некад, само ти не ! Она дохвати мали, драгим камењем искићени мач, који је лежао на столу. — Да, Цезаре, продужи, најрадије бих ти ово сјурила у срце. То си од мене заслужио ! Али, на жалост,

данас нисмо више такви. Постали смо сувише културни, бар у земљи из које смо ми. Држимо се Ибзена: тако се што не ради!* (СВРШИЋЕ СЕ) 4 ПРЕД ЗГАРИШТЕМ ПАРИСКОГ ПОЗОРИШТА „СотеШе Ргапдаше" Париз 8. марта. У тренутку када вам ја ове редове пишем, на тргу Француског Позоришта и 11але-Ројала, ветар развејава последње колутове црна, загушљива дима... где која варница затрепери у ведрој ноћи, а са модра, звездама окићена неба, месец расипа бледу мртвачку светлост те њоме тајанствечо обавија голе, чађаве зидове, испрскане стубове и разјапљени кров што до јутрос још бејаше величанствена зграда Фромцуске К)мед»је.., Страховити пожар разорио је тај најчувенији храм којему символ бејаше — ле^ота а заштитница — умет ноет.... И са разорзна жртвеника на коме Француска прнносаше богињи заштитници најсочније плодове свога народносног ђенија, диже се сада смрдљив и густ дим и замотава у своја недрацзо овај бурни и поносити Париз, објављујући му да је на његовоЈјнајомиљенијој бини одигран последњи чин страшне пламене трагедије.. Француска Комедија — Дом Молијеров, како су је уобичајили звати Французи — нз бејашз само ионос Француске него целога свет«. Крозњу је прошло све оно што је човечанстао каЈ најлепше и најсилније могло дати у снажној драмској књижевности, почев од Периклова доба, па до сувременика Кругера и Виљема II. Ни ратови ни ревочуцчје не бејаху кадри да угуше тај моћни Фонограф кроз који поколењима и нараштајима говораху ђенији од Е:хила, Софокла, Еурипида и Аристофана па до Диме Сина и Анри Бека. Дух и цивилизацију свију доба и свију народа пронело је „Француско Позориште " преко својих дасака, указујући тако на надмоћност, на сјај и величину једних и на ништавило и декаденцију других. Ум и шарланство бијаху изложени мвкроскопском посматрању публике, једни за узор, други за гнушање. И како поносита бејаше та кућа коленовићка, што јој у део западе да баш она покаже бисер свога народног ђенија, јер драмска уметност, драмска појезија, стехла је најсилније своје представнике међу француским песницима. У тих песника човечанство налазч најпотпунији израз своје душе и они допуњавају онај малени број који чини заједничку част свима народима. Молијер је узидао темељ театру са Корнејом и Расином, и никад није пре;тао у њему царовати дух његов, јер су га на-тављали Волтер, Мариво, Бомарше, Иго, Лабиш, Скриб, Ожије, Мељак и Дима. За мајсторима следоваху мајсторски ученици. И да славне ли и сјајне историје, што је само голим именима исписана на репертоару Комедкје.... Како је ноносита та кућа, та школа, то огледало народнога духа ц ума за читава столећа. Са каковим ли је осећајима ступао у њу онај, који лепоту љуби, који ум поштује, и који уме ценити плодове великога ума...