Звезда

БРОЈ 24.

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 2. АПРИЛА 1900

ГОД. IV

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕД 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА Претилату иримају све иоште у Србчји и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

ПРЕТПЛАТУ ТРЕВА СМАТИ .* Уредпиштву „Звсзде" Колчрчева улица <5р. 10. НЕ11ЛАЂЕНА НИСМА »Е ПРИМАЈ.Г СВ. Рукопиои нз вра^ају се. ЛРВ^НИШТВО СЕ ИАЛАЗИ : I чларчева улица 6р. 10.

БРОЈ IX > ПР. дин.

уредник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 10 ~1Р. ДИН.

КС1

Нисам ли те световао : „Не полази за недраго : Не може ти бити драго Па да би ти Стамбол дао." Не рекох ли, јасемине : „Не можеш ме прегорети, Ни другога заволети За све бутун даревине." Ал' памети заман твоје: Световање не хте моје, Но валиде,*) бездушнице, Па сад шта си знаш ли, море ?... ПГта о теби редом зборе, Јадна моја голубице ! II Питује ме бутун мала : „Што си главу оборио ? Да л' си штогод изгубио, Ил' те драга похарала ? и Дирају ме каФадари : „На лицу ти густа тмина А на челу облачина Далеко ти назли-јари.**) Јес', тако ми била жива, Назли-драга, ти си крива Што потамне моје лице : Што на чело облак пада. . А да будем к'о некада Долети ми, голубице! 23. јуна 1895. Јелена.

*) Мајка; **) мазна драга.

МОРЕ 6ЕЗ ПРИМОРЈ НОВЕЛА ИЗ БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА — Јанко М. Веселинови& —

(Свршетак) XII Удаде се Марија и престаше њихови састанци. Ако се где сретну, то им је све. Па и ти сусрети беху летимични, једва да се чесгито погледају, а доста пута ни то. Он је осећао како му је нестаје, гине му из очију, што рекли нанш. Оно друштво у коме се она кретала беше му неаознато. те му пролазише дани а он не чу ни речце њезине. Живот му поста доеадав. Он не види ни краја томе своме јаду. Дан за даном нролазио му је пуст, празан. Доста нута рекао би сам себи: — Ух, црна живота ! Сваког дана непам по један купон, без вредности, од свога века ! И онда потражи нешто су чим ће одгпати те црне мисли. И поче мислити о одужењу. Али ни ту не имађаше среће. Као да се и Бог и људи заклели против њега. Добричина. он је потписивао и белим и небелим ; на док је једне дугове плаћао, други су пуштали менице да се нротествују, те му је с дапа на дан долазила но једна забрана на плату. Нека црна слутња обујми му душу и сваку мисао његову. И он диже руке од свега. Био је потпуно уверен да^ му нема помоћи. И у сред тогз јада виде да се и она сасвим окренула од њега. Сретао се са њом доста нута на улици, али сад она не беше сама, или с Маријом, као некад, него је редовно била с неким пратиоцем с којим се тако пријатно забављала да га доста нута није ни опазила кад мимо њу прође и поздрави је. Толико се пута канио да се објасни с њом, али сад не беше лако решити се. Некад му није много требало : отићи до Марије, дозвати је и, с неколико све би било готово ; али сад беше све друкЗад он више није веровао у та објашњења. му се да би говорио ушима што не чују. повуче сасвим.