Звезда

стр 186

3 В Е 3 Д А

бр 24

А гледао је како она живи друкчије и како јој годи тај нови начин живота. Њу занимаху толики млади људи што лете око н,е и ласкају јој : — Ванредно изгледате ! — Ал' сте елегантни ! — Ви нотнуно знате шта је укус! — Госнођице, у вашим је очима дубина неизмерна као у мору. — Ох, како су вам пуне дражи те рунице на образвма кад се насмешите. А н>ој је годвло што јој се нико ннје нротивио, што је она вазда имала право, што су њени ногледи на ствари били смишљени, што се увек водило рачуна о њеиом мишљењу и што је њено мишљење вазда цресуђивало. Па занесена и онијена том око лином, она, с дана на дан, све више заборављаше Милорада с његовим досадним цепидлачењем, с његовом „озбиљном" књижевношћу и његовом кисело — озбиљном мином на лицу. Једнога дана, кад јој Марија дође у ноходе, унита је за Милорада. Оаа нанући уста и ману руком. — Шта је, зар сте прекинули ? — Он тако хоће! Марија заврте главом. — Шта је ? — Немаш ираво! Ти одгурујеш од себе човека који те воли тебе. а не твога имања ради. Она се насмеја. — Глупост је удавати се из љубави! — Ко ти то каже ? — Па ето ти си се удала за човека кога ни познавала ниси! — Али ја нисам никога волела! А ти, ти си волела па још и са,а волиш! Ма колико да те он воли, опет те добро не познаје ! Ти си мало дивљакиња, и према теби треба бити оштар. А он је добар и благ па је то све пустио, чувајући се да те не увреди. Него, нослушај ти мене, па врати мир и спокојство оном честитом човеку. — Ама он тражи да чекам!... — Чекај! — Докле? Ја, Бога ми. не могу ! Нпсам више девојчица него девојка што је двадесет и пет претурила, ја хоћу да се удајем ! — То је лудост ! Ти њега волиш ! — Волела сам га ; сад не ! — Ти њега и сад волиш, и то твоје јогунство и тврдоглавство биће и твоја пропаст ! Нису се могле споразумети. Савета се смејала сувишној бризи и озбиљности Маријиној и то од срца, без претварања. И тако су пролазили дани. Савета је заиста почела веровати да не воли Милорада. Сасвим се равнодушно осећала и онда кад га види као и кад говори о њему. Само нешто необјашњиво осећала је, а то је као неку дужност, да се с њим растане мирно, споразумно, да не изгледа као онај што бежи. И тога ради поручи јецног дана Марији да га себи позове.

Марија приста и позва га, заказавши му дан кад ће доћи. Милорад је слутио да се то тиче састанка са Саветом па је дојурно као без душе. Био је готов све опростити и све заборавиги. Засгао их је, али му се на први поглед учинило да се Савета нешто изменила. Нема сад оне њене хладноће на коју га већ бегпе навикла, а око јој ногледаше некако милосније. После обичног поздрава, Марија оде да „спреми каФу." Чим Марија изиђе из собе, Савета се диже са столице. Он јој хгеде нешто рећи, али она ману руком. — Стој! .. — рече — Сгапи да те последњи пут пољубим ! Па му сави руке око врата и упи своје усне у љегове. Живот, снага, некадашњи снови — све оживе. Оа заборави увреде, заборави и неироспаване ноћи. Сад опет Савета беше његова. Али се она трже и врати те седе на столицу. Он пружио обе руке за њом. — Ходи овамо ! — Доста ! Замолила сам Марију да те позове колико да те последњи пут пољубим ! — Последњи ? — Последњи ! Сад нека је доста о томе ! Па окрете разговарати о стварима које нису ни њу ни њега интересовале. Он се осећао немоћан иред њом. Ннје то било више девојче које је он иоучавао, пего жена која је оштро заповедала и којој се оа безусловно покоравао. Није смео речце прозборити бојећи се да је не увреди. И тако је преседео све време слугпајући је и гледајући је као луд. А она њега више није ни погледала; чак прп поласку му ни руку не пружи. После два дааа среге је на улици. Жудно је поздрави, али му он* не прими поздрава. Као луд ишао је због тога неколико дана. Једнога дана за тим срете је с Витомировићем. Разговала је с овим тако срдачно како — бар тако се Милораду учиаило — с њим никад није. Од тога доба свуд је видео Витомировића уз њу ; једном га смотри с њом на прозору њеном, седе и смешкају се једно на друго. Милорад стеже срце. Ваше је није ни тражио. ХШ Слутња се обистини: Савета се испроси за Витомировића. И надао се томе, и очекивао тај тренут, и опет му беше тешко кад му Милан тај глас саопшти. Једва се уздржао да гласно не јаукне; збуњено се извини Милану неким послом, па побеже у свој стан, затвори се и зарони главу у јастуке. И прошлост и будућност изиђоше му на очи : овамо они лепи дани што се никад више вратити неће, а пред њим пустош, страшаа пустош у којој је и свака травка спарушена. Он је осећао да више никога не може волети, та љубав беше живот његов,