Звезда

вр 24

3 В Е 3 Д А

стр. 187

и сарапивши њу сараниће за навек љубав у срцу своме. Мислећн о будућности он је само ва њу иислио; што је год у животу рачунао, рачунао је с њом она беше његово ја, ни једна женска не беше кадра потиснути је из његова срца ; и мане њене беху врлине у очима његовим, па чак и оне речи пуне увреде, само кад су с њезиних усана, биле су њему пролетње сунце што оживљава. Сад је све свршено. И он осети како га подузима пеки бес. Зар њу да да тако олако ? Па шта је он овда ? Не ! Он ће да се бије, да је отргне од Витомировића, изазваће га на двобој и убити као пса. И готово се сладио смрћу његовом. Машта његова већ му ствараше мртва Витомировића, крв полако лопи из отвореае рчне на грудима а лекар кон статује : „срце је прострељено На једанпут му дође то све глупо. „Да убијем човека ? Зашго ? Шта ми је скривио ?" — пролеташе му мисао кроз главу. — „Да ли је он баш хтео да нарупш мој мир и моје спокојство ? И... да ли се тиме и мени не враћа какав дуг ? Можда сам и ја на чије место дошао ? Можда је неко пре мене био у тако истој милости код ње, као што и ја бејах ! Може врло лако бити да је та девојка падала и иа чије друге груди пре него што је на моје пала. Није искључена могућност кад опа тако лако све заборавља !"... Скочи с постеље. Та га мисао резаше по срцу, и он осети како нешто хоће да га угуши. — Не, није он крив ! — рече гласно. — Она ]е свему крива ! И запламти осветом. Сад је смишљао друге планове, сад је хтео њој да се освети. Али и нож и лушка и свако убилачко ерество беше му нејако. Он је желео да јој нанесе бола од кога ће у највећим мукама умирати и умрети. И дође му мисао да нађе Витомировића на да му све исприча, да пред њим разголити њену гадну душу, да је позове на суочење, да јој то у очи каже и да ужива у њееој скрушевости и поразу. . Уживао је неколико тренутака у тој мисли, али му на једанпут поста тако гадна и одвратна да се на самог ссбе згрозио. Зар би он то могао учинити? Зар он није према њој био човек од првог њиховог еастанка?..., — Нећу да се стидим себе ! Нећу се ја никад послужити тако ниским среством ! Ја хоћу даје казним и то ћу учинити ! Како само то да урадим ?... Ха! Чинику оно што и она! Ако ме је волела, њу мора заболети моја равнодушност као и мене њена! Ако је то не заболи, онда ме није волела, и онда нисам ништа изгубио, јер нисам ништа ни имао! — Ух, ала то боли !... Да трпим ! Шта бих ја радио да је она умрла ? — Па ево умрла је, ја ћу плакати. Бог да јој душу прости ! И бризну млаз суза, врелих суза из његових очију и он стаде оплакивати своју младост и своју љубав. * *

И Марију је норазио тај глао. Она је веровала све пре него да ће Савега тако т размишљено дати своју руку човеку кога не воли. Кад је, по обичају, отишла на честитање затече је еа заручником Један поглед и њеном другаричком оку беше довољно да види пропаст. Он је био миран, разговарао се са Саветом лепо и смпшљено као шго смишљен беше и онај осмејак на његовим уснама. Међутим Савета беше нервозна ; час је седала, час устајала и излазила у другу собу. Почињала је стотину разговора час о једном час о другом предмету. Витомировић се није ничему досећа >. али је Марија осећала неку тугу у срцу, 1>а не могавшн дуже издржати, диже се да иде. Савета јој стаде на пут. — Куда ћеш ? — Журим кући. — Рано је , седи ! — Имам посла — рече оеа праштајући се с Витомировићем. Сакета је хтеде задржати. — Хтела сам нешго разговарати с тобом насамо. — Онда други пут ! — рече Марија. Савета се окрете Вигомировићу и рече : — Ти ћеш извинити ! Савета је новуче у своју собу. Кад осташе саме, Марији дође дајојсве очита. Али се савлада па окрете нецкати : — Није ми се тако леп пре чшшо ! Савета је погледа — Вога ми ! Врло леп човек. Па како је елегантан ! Што је шала —шала, али ово ти се озбиљно може честитати ! — Ама је ли то твоја збиља ? ! — Збиља ! Г. Виловић му није ни слуга... — Молим те, не номињи ми Милорада ! — Право велиш ! Ја га само поменух колико да се види: шта има на томе ВиловиКу ? Аш, ма нимо њега ; него кажи ти мени : како г. ВитомировиК ! 0 то је баш красан младић ! Па има и положај и име! И у свету има уважења... просто ти завидим ! Речи Марајине као стреле пробијаху срце Саветино. И &ко је ова говорила смешкајући се, токорсе искрено, осећала је она сву иронију њену. -- Доста је ! — рече и занлака. Не говори више ! Ја сам ти најнесрекнији створ на свету !... Немој се правити луда! Ти најбоље знаш да ја овога господина не могу волети ! Учинила сам лудост, ра зумеј, лудост што се животом нлаћа ! Ја не знам шта ми је било ! Ја не знаи како се он нађе на моме путу. И како је само радио! Све у тренутку ! Нисам имала кад ни размислити а он је наваљивао : „хајде представите ме вагаој мајци !" А кад дође у кућу, он одмах, ни пет ни девет, него ме затражи од мајке !... Шга сам могла чинити ! Мајки се свиђао, младић добар, васпитан, добро ради... Просто сам изгубила памет па не знам шта се од мене учини!..