Звезда

В 0 Ђ А

13

Навалише проваљивати. — А јаој ! завапи ио неко, коме се забије трн у руку, или га шине оструга по лицу. — Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити, ако мислимо уснети, одговарају на то најодважнији. Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. % Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува леба и нешто мало смокауз леб, по неко само леба да бар овда онда залаже глад, а по неко ни леба није имао. Дао бог још летње време те се бар где-где нађе која воћка. Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице : једну жену шинуо трн по левом оку, те је привила влажну крпу, једно дете ударила врљика преко ножице па рамље и јауче ; један старац се саплео преко оструге, пао и угануо вогу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом оелањајући се на штап (многи су до душе говорили да чича лаже да је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг); најзад мало ко да нема трн у руци, или да није огребен но лицу. Људи јуначки трие, жене проклињу час кад су пошле, а деца као деца, наравно, нлачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо ираво, њега највише и чувају, али тек, тек — има човек и среће.