Звезда

14

На првом конаку се помолише и захвалише Бо1у што су први дан с|зећно путовали и што им се вођи није никако, па и најмање зло догодило. За тим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји мазница од оструге, али се он на то не осврће : — Браћо ! — поче он — Ево смо хвала Богу већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо, да нас овај мучни пут води срећи нагпој. Нека нам Бог милостиви сачува вођа од свака зла, да би нас и даље овако успешно водио . . . — Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око 7 прогунђа љутито она жена. — А јаој нога! — продера се чича, ослобођен том примедбом женином. Деца већ стално кењкају и плачу и једва их мајке утишавају, да би се чуле речи говорникове. — Јест изгубићеш друго око — плану говорник па нека оба изгубиш. Ништа то није да једна жена изгуби и оба ока за овако велику ствар. То је срамота. Мислиш ли на добро и срећу своје деце ? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око. ХНта ће ти очи, кад има ко за нас гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твог ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича ! Лаже чича, претвара се само да се врати ! — чуше се гласови са свију страна. — Коме се браћо не иде — опет ће говорник — нека ее врати. а не да кука и буни друге људе. ЈПто се мене тиче ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје. — Сви ћемо, сви за њим док нас траје. Вођ је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати : — Само ћути и мисли !