Звезда

4(Ј4

з в е з д а

Ипак, врисак детета и ларма узнемирених бегл-наца није остала неопажена: из села наших крвника иодиже се злосрећно лајаље паса. Иснред нас се нагло грдно брдо саврхом, снегом покривеним. — Децо, тако вам свију светих, похитајте ; само да пређемо ово брдо и ми смо спасени ! Тамо нас веК неће исећи, — додавали су шапатом старији. Век смо под брдом ; брже идемо ; узлаз је тежак. Пељуки се,. непрестано се обзиремо назад, тамо камо смо оставили зверове, који спавају у својим јазбинама. Али тамо се опажао покрет, вика детиња донела нам је беду, без сумње се село пробудило. Кроз ноћну тишину чуле се псовке и претње, извесно се цело село подигло на ноге. Обузети страхом, осврћемо се назад и кроз мрак бодро око опажа покрет некаквих сенки; гласовп се приближују, чује се звекет оружја . . . — Зло, спасавајте се ! — вичу сви у један глас. Али брдо је високо, нема му краја. Страх и умор чини своје — деца малаксала, жене падају изнемогле. Међу женама нарочиту пажњу обраћа својом слабошћу, једна од њих — сиротица скоро ће морати постати мајка. Она се пашти да не изостане иза других, али јој је тешко ићи, јер још носи на рукама дете од две трп године. Једна је старица пазила на њу. — Браћо ! рече она. — помозите Зекрути :;: ), она несрећницаједва се миче. Један снажан младић приђе јој у помоћ и, узев од ње дете, продужп пењатп се горе. — Боже мој, шта ли још хоће од нас ? — повика један старац. Не завиде ли и животу нашем ? Та од нас није ништа више остало . . . Непријатељ је испод брда! Ми бежимо из све снаге. У брду одјекује плач деце, уздисање и стењање жена. Паника све већа. У том она слабуњава жена приседе и пусти страшан гласг глас понови ехо далеко у брдима. Несрећна жена није била моћна да пде даље, настао је тренутак мучења .... Сад је наша несрећа била потпуна: ко би могао и замислити да је сама природа кадра смејати се људима, које п без тога гони судбина ! . . .

*) јерменско женеко име.