Звезда

КОВОРОЂЕН1Е

40б

Можда је одавно наступило страдаље оедниде и она се мучила •с болом целт ноћ. али, женама својственом издржљивошћу, надвладала је све, и за то напрезала надчовечна усизавања. Она је ћутећки подносила страшне патње, али најзад није могла издржати ; па и како би се могла противити природи ? . . . Болесница лежи изнемогла, изнурена . .. Па ипак треоа бежати — другог излаза нема, за нама је потера, лупежи нас могу ■стићи. Муж узео болесницу испод руке. вуче је горе, на брдо. До врха није далеко. Тамо је спас, тамо је на слободној земљи немоћан непријател. ; неће се усудити да пређе међу, тамо не убијају, не секу. Свемогуће надање, али и страх чине чуда. Пза нас опасност, онде-пак близу спас ; заборавилп смо на све и хитамо тамо на врх. Баш у том највећем страховаау, поново се зачу ужасан врисак и изнемогла жена, истрже се из мужевљевих рувсу, и паде на земљу. Био је грозан тренутак, али и величанствен, извршила се једна однајвећих светих тајана човековог живота. Догодио се случај, колико неочекиван, толико и жалостан, јер многп од нас, не обзирући се на страх који нас је обузео, застасмо као укопани, очекујући свршетак порођаја. Да ли је то био осећај еажаљења према жени која пати, или поштовање према великом делању прпроде, не знам, али се ми не помакосмо с места. Чинило нам се, да ако бшзмо у овом свечаном тренутку напустили несрећну жену саму са новорођенчетом на овом пустом брду, да ће се површина овог грдног брда срупшти и затрпати нас, или ће треснути гром и муња, које шпље свемогуће небо да нас побије и уништи. Диван се призор могао видети на брду у овом тренутку : онамо бегунци хитају на вис, доле, у низини брда, покреће се крвожедни непријатељ, готов да нас растргне, а на нагибу његовом група жена окружиле породиљу: мало даље стајали су људи тужни и ћутљиви, а изнад свега овога владао је мрак. Ми се надамо, да ће се све брзо свршпти, па да се кренемо на пут. Од непријатеља дели нас велико растојање, неће нас моћи брзо достићи. Од часа на час, ехо разноси узвик и јаук болеснице; то нас јако узнемирује. Наше је стање несносно ! Чекамо не више од 2—3 минута, •али нам се чини, ако мораднемо чекати још један мпнут, да ћемо .изнемоћи, да ће нам -се растргнути срца наша ....