Звезда

448

8 В Е 3 Д А

108), или, као што даеашњи закон о сред. школама тражи, место катихизиса, сјраску историју и географију. Ученик је то већ уредно свршио у ос. школи, п шта се још хоће тим испитом ? Сигурно се нема довољно вере у саму школску сведоџбу, или у савесност рада учитеља ? Ако се хтело што више спречити улаз ученика у гимназпју, то је данашњп закон о сред. школама у великој мери постигао својим чл. 24., којим се тражи да ученици при ступању у гимназију плаћају годишње уаиснину и гаколарину, а чл. 42. ист. зак. већ крајем другог тромесечја забрањује остатак у школи неспремном, немарљивом и неуредном ученику. ]\1оже се на овом месту приметити, да ни данашња школарина, својом величином и применом на све ученике, у средљим пгколама не може издржати строгу критику, нарочито за ниже разреде. У погледу васпитавања ученика г. П. готово кроз све периоде налази, да су била срества од стране школе: само држање наставника, разне мере предузимане од управе школске, похођење цркве и торженотвене свечаности или торженствена собранија (стр. 101). Пада у очи што г. Б. тако ревносно заступа торжества, или. као што он често вели гаколске свечаности у погледу васпитних срестава ученика гимназиских. То своје гледиште г. П. је бранио и нарочитпм чланком у „Наставнику" 1897. г., али поред свега тога не може се озбиљна пажља поклонити томе васпитном среству. Ако г. П. мисли, да ће какво „свечано" предавање у школи, после службе, за ученике „0 Цветима и Српском Ослобођању" (стр. 196 и 197) од тако силног утпцаја бити на ученике, онда ће то впше бити на мирном и скромном предавању наставника на часу дотичног предмета, где ће ученик поглавито и једино поклонити пажњу самом предавању, а не и оном блеску или церемонији каквог „торжества". На свечаностима све је друго споредно, а главно је оно „торжество", онај спољашњи блесак који оставља утиска само на очима, а не и на срцу и души. Лепо је од стране г. П. што обраћа велику пажњу на однос и везу између школе и дома ђачког, јер доиста дом може све оно покварити брзо, што школа ученику буде дала, ако између љих нема везе и благогласности. С тога он није пропустио ни изнети на стр. 152, „да је у четвртом периоду свакога месеца, кад се заведу оцене, директор извештавао родитеље ученичке, ако им деца имају слабе оцене, или чешће изостају од школе, а изостанке не оправдају". Ово је тада било у толико оправданпје „јер су и онда ученици