Земунски гласник

7

беше њему као Хркшћанину одузето свако грађанско нраво , спахија га тераше са н.егона оивишта и земље његове, он не могаше, нигде наЉи нрандо и одбране. Јер наследна аристократија, која га угњетаванхе, ирестављаше уједно државну власт, они постављаху судце, и кад би их који еељак тужио , они беху и тужени и судци. Па уз то још јадне азијатске установе, коран као законик, и уобичајено нраво, које они адетом зову све су то били извори наси.т»а и несреће. Још морам номенути, да је Босна прва енергички устада нротив преображаја, што је порта по целом царетиу покунтавала. А то је свакоме јасно , кад се сети онога што мало час рекосмо. Восанска аристокрација имађаше сву власт у рукама, па је нехтеде упустити никако. Ту је моћ и достојанство портино са свим понижено. Ваљало је дакле силом понратити ауторитет. Још за времена нашега беше то кад Вошњаци нехтедоше турске намеснике пустити у земљу и када их растераше. Они поделише Восну на више пашалука и носедоше их људима из своје средине. И тек од осамнаест година амо можемо рећи, да је Восна права ировинција турске државе, с којом је она више пута само у толико здружена, с1ила. »хто Ј<Ј—дох-1-а и(Ји. ан(н . -г;;н данак плаћала.

СУДВИНЛ и ЦАРСКА КРУНА. 1. М и р а м а р е. Беше ноћ између 23. и 24 Марта 1864. Месец је далеко бацао своје сребрне зраке преко малог залива Грињана и обасјао врх Мирамара. Таласи Адрије мрморећи лупаху о гранитске зидове дворца, који у својим просторијама чуваше владаоца те области и једнога од нај нлеменитијих синова евојих. Немо лежаху грдне зидине гранитске палате, у којо ј се не виђаже никаква живота, осеМ три осветл.ен.а прозора на свод у првом боју. Изглед бегће на море, које се у тавној да.вини са блистајућим звезданим небом спајаше. Прозори стајаху отворени, свеће гораху, и скоро већ да изгору, дворана беше светла као у по дана. За пиеаћим столом на сред дворане између првог и другог прозора ееђаше човек у простом грађапском °делу, гологлав, племенита стаса, али бледа лица, које пуна и здраво дуга брада окружаваше.

Високо чело његово сабрале су дубоке боре. Меснате, некако срдито избачене усне беху му стиснуте. Очи му почиваху на неким многим савијутцима од папира, које већ випге сахата неуморно проучаваше. Непомично гледаше у оне црне редове. Оамо кадкад чудно тајанствено прошапуће: „Круна . . . Мекеико . .. Отачаство и судбина . .." Најиосле баци те артије еве на гомилу. Горко смешење обли му усне кад на носледњем листу спази наслов: „Акт одрицања." Сад устане и тихо корочаше прекрштеним рукама по соби горе-доле. Он беше виеока, мушка, снажна а и лепа узраета у угаситом капуту и чакширама, а на рупи од дугмена блиеташе се пантљика од ордена, око врата светли знак златнога руна. Тихо ступи на прозор, наслонисе, и с прекрштеним рукама гледаше иреко тихога мора к уда.веној обали Града и Аквилеје. Месечина му пала на лице, на коме боре дубоке мисли храброј одважности уетупише. Кадкад му се потреее бледо лице, као муња утишане буре, али кадкад само, кад му поглед преко Алпа к удаљеној Аустрији полети. — Одреци се! ... превуци пером . . . и све је готово. речи, као да их баш и не би хтео изрећи. — Како је тешко својој домовини сбогом рећи! Колико Дуго несам ишао тамо далеко, куда бродар опет полази, али никад неосећах вако тугу на растанку, хгао сад. Надах - ее сретно виђењу. Али еад немогу, неемем више. Како сретан бејах на овоме меету! Вештина, љубав и природа ствараху ми чаролиеку слику. Никад је нећу заборавити. Овде налажах склоништа, ако ме на страни неразумеше, овде налажах мира после љутих борби, и љубави, која ране лечи, а које ми свет зададе. Овде се могах надати да ће ме разумети, љубити, уерећити. А сад? Оад да подижем престо, преко кога река од столећа прохуја, да обновим, што други оборише, горе да сравним, које заблуда и поквареност подиже. 0 Цезари узмите море крви вапшх победа, деспоте узмите венце радости и весеља, и лажну светлост имена, славе и сјајности, а оставите мени радосне сузе сретнога народа — па ме опет пустите мирно својим путем. Јест, Мексиканци! странац ће донети вашој еретиој природи, гато вам

отапттво немогаше дати — благослав мира и закона . . . Или ми будућност до неба узнела бесмртност или ми гааФот у туђој земљи спремили—-свеједноје, јаједно знам зацело: даћукаочовек поднети. Историја ће судити делима мојим, а еавест моја биће јој еведок. Мир нека је потрвеним њивама и разореним колибама мексиканским, дух љубави и помирења рањеним срцима његовим. Нека се потре пламен, кога Фурије братоубиства страховито разпалише, и одатле нека се зора лепше будућности роди. Силна осећања свладаше кнежевића, која му као у бури целу прошлоет у сликама претставише. На отвореном прозору паде на колена и еклопљеним рукама гледагае пред себе. Озбиљно лице месец му осветљаваше, а поглед је пустио у јаену звездану ноћ, као да од звезда чека одговора молитвама својим. Тек што је последње речи изговорио , отворише се врата од дворане. Једна женска ступи у дугачкој сабраној ноћној хаљини, и приближи се клечећем кнезу, који се занео беше и мете му руку на плећа. Јасна месечина паде на бледо сад бола и љубави пуно лице женскиње :! "чн јој ео иусретоше с његовш Кнез изненађен устане и стајаг. покрај ње. — Влагослов мој пратиће те Максимилијане, љубав моја тешиће те и лечиће ти ране, које ти судба зададе. Тако говораше она тихо и смешећи ее , а руку је пружила њему, и он 1е стиште. «» — Јест, ти си анђео мој, кога ми Бог с неба посла да ме прати на трнавом иуту моме. Како ћу да те наградим, Како еи сирота поред све ејајности, коју ти човек твој набавља. Најеиромаганија жена има више мужа него ти. — О како весело делим судбину твоју, јер ћу после буре венац од ружица да ти оплетем и да ти разблажим усијано чело. — А гата оста,]е теби? питаше је нежно. — Ти, Максимилијане, ти, с твојом љубави. Зар могу што више желети. Жена обгрли свога мужа, и спусти главу на груди'његове и гледаше га тако блажено смегаећи се. — Може ли цар љубити као царевић! Одсада морам делити љубав моју; полак народу моме, а друго. и колико је мало нрема теби, теби .остављам.