Земунски гласник

сусретамо ми у име народа мексиканског вашу свечану изјаву „примам." „То безусловно примање, које тако нуждно и нестрпљиво чекасмо, увод је, а божјом помоКу биће и посвета спасења Мексике, њезиног препорођаја и будуке величине љезине." „На овај дан увех« ће наша деца славити бога за чудно ослобочење." „Још нам остаје последња дужност, а то је господару, да ти љубав Мекеике , њезину благодарност и верност поднееемо." Изасланик се поклони , а барон ЛихтенФелс приђе к прозору и да знак. У исти мах за грме стоструко топови разносећи поздрав новоме цару од Мексике, и спајаху се еа праском француске фрегате и с радосним усклицима морнарским. Међу тим .клечаше једна жена неколико корака даље, и шиљаше топле молитве богу оцу. Цар се врати у своје одаје, и одмах зовне к себи гроФа Бомбела. ГроФ дође, и кутајући стане на вратима. То беше виеок, стасит човек, са лепим мушким одважним цртама. — Господине гроФе, проговори цар, и пружи му писмо, ја вас именујем за капетана моје телесне страже и првим ађутантом мојим од данас. Желим дакле, да од сад будете увек близу мене. — Ваше Величанство !. . . капетан хтеде своја осећања речима изказати, али цар га прекиде. — Оставите се тога гроФе! Кад хоће веран слуга да се захвали , са свим су излишне речи. Странац само мора евоје мисли речима да казује, или да жх крије. Но сад приђимо важннјему послу. Разговорите се гроФе у име моје , са посланицима Веласком, Хидалгом и Арогоасом и гледајте да вам јасно преставе и да савршено упознате садашње стање Мехике. Ви ће те још пре мога одласка ићи у Париз цару Француском, и саопштиће те му акт , којим је Мехика владаоца добила, и предаке те му једно писмо, које Ку вам још вечерас дати. Тако, па сад хајдемо да благодаримо богу за прошлост, и да га молимо за сретну будућност.

Сахат после тога, цар беше опет у својој писарници. Около њега стајаху вође мексиканске депутације. Сви ћутаху и чекаху. да проговори цар њихов, који за сводим столом се-

ђаше, и окренув ее њима овако поче: — Госиодо! Сазвао сам вас, да чујете прве речи вашег владаоца о будућности Мехике, а вас све имепујем за министре своје. Ја ћу вам отворено и без зазора истину говорити, па захтевам од вас, да исто тако и ви своја мишлења искажете. Господо моја! ја сам слободан од сваких илузија, што се трнавог пута тиче, којим сада полазим. Не сретап народ, поцепан беснилом грађанскога рата, који се још пе престано бори против оружаних чета непријатеља нашег, који не зна за мир, за савест, а кога много јача суседска држава са свачим у злосретном предузећу помаже; жалосно , са свим пропало Финансијско стање, запуштене школе, непрекидним ратом утучена трговина, па и сам — истина добар и јуиачан, али непрестано у убијству и у крви подивљани народ — то су околности, у којима примам Монтесумову круну. Ја потпуно схваћам озбиљност положаја и вашу тугу. Обоје се огледа на лицу вагаем. Па ето, и то жалосно стање нађе челичних људи, који ће га свладати. У .јутру ћемо поћи. Пратиће нас аустријска-белГијска, - Француска војска, која се својевољно одважила, да са мном заједно у Мехики нову отач бину траже. Они нам до носе законитост и право, као и снагу, да обоје оно бране и одрже. Зајам од 200 милиона Франака, који ће те и ви потписати , бар ће нас за неко време сачувати од бриге. Хоћу да усрећим Мехику. А што хоћу, то ће бити. Моја царска реч нека вам јамчи. Послом и напрезањем ја ћу вам предходити, било у кабинету, било у боју с мачем у руци, али то исто и од вас иштем. Не уморно делање, пожртвовање за отачаство у сваком положају, па и сам живот за срећу Мехике морате дати , као и сам што ћу. Сад још бирајте. Ви сте вашу посланичку дужност свргаили; нове се не морате примити; али ја заиста ништа јаче немрзим, као издајство и проневерење. Немилостив сам, где то нађем. Бирајте ! Цар ваш остаје вам исто тако наклоњен, кад поштено одбијете, гато не можете испунити; и то је боље него да цео народ унесрећите. Максимилијан ућута, а поглед му почиваше на лицима министара, чекајући пгта ће да одговоре. Они беху

веома тронути, и изненађени тим очитовањем царским о њиховој и п.еговој будућности. После неколико тренутакаступи један министар напред и поклони се пред царем. То бегае човек у правом смислу: лице сунцем преплануло, с илеменитим цртама, с пуном црном брадом, а из очију му севагае љубав и одугаевлење. Он етајаше поносито, прапо. као грађанин п])ед владаоцем, и у име свију^ одговори цару. — Ваше велич итство! Пре пего гато смо ступили ногом у Квропу, да нагаем несретном отачаетву достојног владаоца доиедемо. беше паш живот већ више пута V опасности за срећу на]>ода пајнега, и ми никакве друге награде ие тражисмо, само да му срећу и благостање иовратимо, које нам немилостива судбина толико спречава. И ми чинисмо то од евоје добре воље, а не бесмо ии нозвани ни иослани. А овде где нас заступници свијг племена у име њихово преко мора гаиљу , овде , где вас ми на престо мехикански позвасмо — ту нема за нас вигае бирања. Ми ћемо уз нагаег цара и стајати и пасти. Гледајте утешеио на мету великих тежп>а вагаих. јер уз вас стој и народ, којивасљуби и слави, и који ће — узморалини бити — за свога цара и умрети! Хва ла вам прихвати цар , свима вам хвала на пожртвовању и готовости вашој. Хва,1а вам и у име царице ваше, у којој ћете брижљиву мајку добити. Док се овако народ и владалац слажу, могу спокојно ноћи судбини на сусрет. Пазимо увек народ, негујмо га, старајмо се за његову срећу, за његово добро, напредак и благостање, својим животом држимо његов живот, јер тегако онима, који владају народом, па владају на срамоту и убијство његово, које народ нетрпи, а они и срећу и будућност народну жртвују, само да се од}»же, да господаре! Сутра полазимо из Мирамара. Дај боже, да онај дан тако исто буде сретан, кад ступимо у царствз моје, као што је овај данашњи. „Сад с богом! За неколико сахата видећемо се на лађи , која ће нас у Мехико однети !" Министри се дигоше и оставигае дворану. (Наотпвиће ге.)

Издаје и урећује: И. К. Сопрон.

('опронона печагња у Земупу.