Земунски гласник

верује . бар у Сарајеву не , где их есаки п})ези])е. И колико су боеански мусломани јаки у вери, то поетупање нрема шејихима нашло је одобрења, с којим је Омер-паша забранио њихово скупљање и затворио им текије. Тек садашњи вали-паша допустио имје, да се опет скупљају, и дао је новце ва оправљање текије. Овде ће бити удесно, да поменем неке бедежке моје. Ја сам становао са свим близу једне текије, имао сам дакле прилике, да много којешта од њиховога дознам и да се наслађујем урликањем побожних шехова. „Чујеш ли урликање шехова у твоме комшилуку? 1 ' питаше једиога дана удова Мулагиница нашу добру стару Анету, која јој у походе дође. „Чујем их неђељом и четвртком," вели. „То није су шехови, него шејтани, који погане турску вјеру," рећи ће честита мусломанка, тако судећи о братству шејском, с којим се већина мусломана слаже. У Сарајеву има више текија. Основачи њихови оставили су свакој понешта и дохотка. Времено неке су иропале што имађаху слаб доходак. Ту се сад нађе по која спекулантска глава, па оснује братско друштво , себе постави уиравитељем и пропалу текију опет обнови номоћу евојих чланова, јер мефу тим се доуГ|,],п,и тс.кијни' умттпжицм^И-анај д«бри домаћин, који нас је к себи на одмор звао , и каФом нас частио , а дуванкесе нам испразнио , и он је такав основач задруге, којој себе за уиравитеља постави, на велику нецовољност доброга имама на џамији, где је он ову лажну светињу подигао. Као арнаутски војник дошао је у ову земљу , и изабрао је тај начин живота, а као што ми приповедаху, нема се зашто кајати. Та епекулацију и притворну светињу сиуда Кемо скопчану наКи. Но вратимо се на опис нашега пута на Вабин камен. Дођосмо до врлетне иовршине, где се на стражњем делу њезином гора Требевић нодиже. Ту ће те наћи неколико кућа, стаја и грббова, на и каваница, ■где се каФа пије, јер је особит изглед одатле и веома згодно за теФерић. Усамл.ена каваница једна стајаше на сред платоа, и имађаше особит леи изглед, и ако само неколико корака одатле лежаху гробови негдашњих' притежавалаца њезиних. Чини ми се да то стоји у противности са смешећом се природом. Али мусломану није тако; у њих је свуда кућа умрлога близу њихове куће, и така блискост гробова ни мало не спречава источњаку уживање.

Ми би ушли у ту каваницу и чинили теФерич на диванани , само кад нас неби на Вабином камену величанственији изглед очекивао. Наставимо дакле пут наш преко брда и долина, преко воћњака и голих стена, док недођемо преко једне дбљаче с јужне стране к нашој мети. Д})_уштво се зацело неће кајати, што је дошло, јер пред очима синуке му панорама, каква се не може свуда Видети, тако лепа! Погледа^јмо сада по околини са истока на запад. (Продужиће се.)

СУДВИНА И ЦАРСКА КРУНА. 2. Двадесет девети Март 1864. Максимилијан сеђаше у црном оделу у својој писарници у Мирамару. Сви ордени његови блистаху му се на грудима. Не престано од рана јутра писаше нека писма, и даваше их своме двороуправитељу да их разашље. То беше тужан посао — последње „с богом," опроштај и поздравље својим пријатељима и родовима. Чисто не дисаше од претерана посла. Кад је последње писмо свр, п1ШЈ .-. т ..пррда. га ттотјдрр.ттику и гт<)веди му да зовне Француског иосланика. Двороуправитељ оде, а Максимилијан ходаше горе доле по соби и често притискаше се по челу, као да је хтео ио неке мисли збрисати. Посланик дође. — Мило ми је ђенерале , проговори он , што вас могу поздравити као посланика великодушног цара, коме сам особито благодаран. Какво вам је посланство? — ЈБегово величанство, мој милостиви цар и господар , послао ме је , да присуствујем при узвишеном часу , кад примите мексиканску депутацију, да бих му могао одмах однети глас, да је ваше величанство примило царску круну. Осим тога имам ове депеше, које ми је препоручио мој господар, да вашем височанству предам. — Захваљујем његовом величанству на неизмерној доброти његовој. Ја скорим очекујем иосланике мексиканскога народа. Посланик Француски оде , а цар почне читати писма. Скоро читав сахат читаше он опширна писма, и све намрштеније биваше његово весело лице, (Јад узе последње писмо , и тек

што је прве врсте прочитао , удари му крв у лице. „Претставнички дом североамериканских сједињених држава, читаше он полугласно, протестовао је 23. Марта против обиовлења мексиканског царства . . . Председнику Јуарецу дата је свака законита и морална помоћ. Он је подигао зајам од 30 милијуна долара и од Моитери грози унутрашњости Мексиканској." Максимилијан спали депешу. Двороуправитељ уђе и јави да га мекеиканеко посланство чека у дворани. Он оде а с њиме и барои ЛихтенФелс, Мајзенбург, Француски иосланик, његов двороунравитељ и грофови Колоиић и Зичи. Дворана -за дочек у Мирамару, лицем окренута к пристаништу пиранском, беше у пола пуна изасланицима мекеиканским, који га једногласно за господара своме народу и земљи изабраше, и сад дођоше, да му круну понуде. Мртва тишина владаше у грдној дворани, кад двороуиравитељ оде, да јави Максимилијану, да је деиутација ту. Наједанпут се зачуше кораци у предњим собама, и на вратима се укаже високи Максимилијан, у сјајном адмиралском руху, у светлим орденима и знацима његовог пресшуглог д ома. Он уђе гологлав , а око њега етајаху високодостојници дворски на три корака за њим десно и лево. Посланици беху грофом Бомбељом царевићу предствљени. А када их јеон саслушао, ступи висок, сед старац, вођ депутације Гутјериц де Естрада неколико корака из дружине пред царевића. Мртва тишина настаде, а старац снажним, силним гласом у име Мексике , у име.изаслане депутаЦије и у име мексиканског народа поздрави Максимилијана. Он му исповеди , с каквом радошћу чекају Мексиканци човека, који ће подићи њихову државиу развалину, испод које ће оиет слобода, са слободом срећа и напредак целоме народу синути. Максимилијан се захвали на томе појаву , и изјави им љубав с којом се креће у нову домовину своју , и изкаже им лепе мисли своје, с којима мисли ожквити наду њихову. Најпосле изрече да се нрима круне, коју му већина народа иружа. То беше узвишен тренутак, који се на веселом и срећном лицу царевићевом и целе депутације огледаше. Сад се опе;^ дигне онај старац и овако проговори: „Ваше Величанство ! Здраво смо иотресени, и с неизказаном радошћу