Земунски гласник

23

хова. Камење полети на те речи његопе. То беше одговор. Иодесише га у слепо око, и он паде, и затрпаше га читавом хумком од камења. Слуга један, пративши шериФа на последњем ходу његовом, спасе се из метежа, похити дому и одведе младога сипа убијенога шериФа на сигурно место. То чињаше зато, што убице шериФове претише, сво пдеме његово истребити. Од верног сдуге спасени младић јест онај исти Фаслипаша Ше[)ИФовић, који је поздније велику славу и богатство у Босни стекао, а сад седи у Стамболу, где становати мора. (Нистииићс сг.)

СУДВИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Настапак ) Опет је сунце утонуло у тавне вале адријске, а звона из обљижних села умилно се одзиваху у свечаним бвуцима преко глаткога мора. Вечно плаво италијанско небо стајаше као кристални свод над дивним оним пределом, у којем је природа све најбоље дарове своје излила, као да је хтела не изцрпљивост своју показати. У тај пар шеташе се замишљен човек неки кроз густе редове дрва у лепом парку који се до мора спушташеГ Он беше мрачна изгледа. По високом снажном стасу могао си познати гоздену снагу и здравље у њему, и ако се у коси по гдекоја бела видела, а из намрштених црта његових показиваше се не нроменл.ика вол>а и одваншост. Широки шешир држаше у руци, и главу могао си му упоредити с моделом каквог ])имског каменоресца, који би хтео црте Масинисе или Ката овековечити. Црна, кратка брада покриваше цриомањасто лице његово, које му орловски нос и ватрено око што непрестано на све стране севаше дивљу одважност даваше, а на високом сведеном челу могаше се дух и разум читати. Читав сахат одаше он дуж мора, кад наједан пут погледа на прозоре Мирамара, Сад не стаде оних укочених црта и предише ее у пор\гљиво смешење, — Кад би нешто знао „избрани царе од >1ехике" каква те судбина чека у ..лепој земл>и" Монтесумовој ? Облагац, преварен, па онда ортављен, и тек ћец1 се онда пробудити из царског сна, кога још нико на том престолу сретно није доснио, Монархија! Та једина реч доста је , да побуди на западу борбу на живот или смрт. Ти не ћеш часа |

мировати, док носиш имена њезина. Па да си дееет пута већи и бољи, него што те хвале, па да водиш војске целе Европе, та једна једина реч — па је све заман! Орао Мехикански не трпи златна кавеза, као матори врабци европски. Ти ћеш га скоро морати оставити, или ће те он сурвати у пропаст.. . Ту се наједанпут зачуше кораци. Он ућута, и иогледа на дошљака. Младић у мексиканском народном оделу приближи се кроз тавне редове и несмотрив онога. Он читаше неко писмо полугласно. — Добро вече Тарера, поздрави стара јуначина младића и климне главом. — Ах! изненађено кликне младић и дигне главу , по којој је познавалац шпањскога народа потомка његовог могао познати. — Лопец, јесте ли ви? Признајем, изненадили сте ме. — Теши те се, драги пријатељу мој. Ми смо Мехиканци осуђешг, да се не престано изненађујемо. — Како вам се допада овде ? Алњ не треба ни да питам, кад вас видим, како сте занесени дивном околином. Него, како вам се допада цар ? — Обожавам га! Мехика треба да слави бога за таког владаоца. — Хм, то нешто брзо иде код па(•ГШгатеЛптаГја радИЖГ? — Шта? — Жалим га. Чудите се? Онда се ја још више чудим, како да се и ви самном заједно не чудиге. Кажите ми, капетане искрено, јесте ли кад год мислили о томе, да ли Мехика треба деспоту или руку благог владаоца, да би сретна била? — Како ја мислим, могли би то последње унотребити, ако нам први неби могао мир повратити. — Ви сањате о миру, а у Веракрусу немате ништа прече, него да у бој идете. — Е , рат војнику — мир грађанину. — Република не зна разлике. — Република је престала. — Јест, докле бајонети Француских зуава допиру. — Остало покушајмо с царскима. — А буду ли ови побеђени? — Онда ћемо знати умрети. — Ах, младићу, не иде то тако лако , као што ви снивате. Морати умрети, томе се милиони науче, али хтети умрети, то је врлина најтрнавија од свију других. И сам сам некада сањарио о томе, али су прошла та времена. Случајно сам био онда заљубљен, па ако се неварам, не сте ј ни ви прости од тога.

Младић шћаше усиљеним смешењем да прикрије збуњеност своју. Међу тим дође неки каваљер и хтеде у чамац ући, кад га Лопец спази и веома се обрадује. Они одоше да се возају, а младић не хтеде пристати. Каваљер беше човек око својих тридесет година, лице му беше обријано изуживано, али опет живо. Цео изгледаше углађен и отмен. — Још сам јутрос желео да се с вама разговорим, поче Лопец и запали цигару. Како вам се допада Цар ? — Може опаснији бити, него што сневасмо, одговори странац. — Зар се ви бојите Немца? — А зар немам узрока? Нема опаснија непријатеља од њега. Прво обећање његово мора смрт задати републици, т. ј. мир. — Он ће га одмах како дође прогласити. — А ми ћемо га поништити. — Круну од трња носиће он на престолу Монтесумову. — Жао ми је , али он ће бити жртва начелу, кога се ми морамо држати, док нам и последња жила бије. И тридесет зуава да пусте на једног републиканца, морају најпосле пропасти. Природа, народ и земља наши су савезници , а њих не нобеди никака најамничка војска републиканска и она ће јурити царство к пропасти преко лешина, гробова и колевки , преко стења и камења, кроз пустош и рај, гониће неуморно, без милости и помиловања. Старост их неће заштити, гроб их неће склонити. Што се год миче мора у бој на освету, кад ослободитељ развије заставу независности. Слобода и отачаство! И жене и деца и старци на ноге ће да својим животом сачувају живот Мехике. Под заставом у боју за свету слободу, дужни ће наплатити дуг, кривац ће се опростити нреступа, несретник ће се оплеменити, крв ће постати свето миро у нашој вери у слободу . . . Слобода или смрт! Ужасну иирамиду сазидаћемо слободи. Потомци ће је с језом гледати и чудиће се величини њезиној. Вајонети војеке наше биће јој подножје, а врх њезин биће разлупапа царска круна. А ти Максимилијане, да донесеш славу Цезарову, дух Аугустов и законе Соломонове — све бадава! Ти се бориш против судбине своје, против народа свога; па где те народиобеди — бегаћеш, а где падне у крви пред ноге твоје — владаћеш над лешинама и развалинама. Нема милости побеђеноме! Борба на живОт и смрт! Измирења нема.