Земунски гласник

89

, СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. ' : ■ (|!астши1К.') . Корона невлаДаЉе више собом. — Десет година већ носимја то у грудима мојилЈ, настави опет. Кад се вас сетихбејах одушевљен и о'нда сам јурио у бој за слободу и отачбину. Ви ме нисте волели. Заборавиди сте сиромака. Глас целога народа у иобедним усклицима наших војника требао вас је опоменути на ме. То бете идеал санова мојих. И већ мишља, постиг'о сам, а ви дадосте ружу једноме — „штитоноши." Вар вам не дрхће срце под пољупцем. његовим, кад се сетите , да је преко оних усана смртна пресуда прешла читавим четама народа вашег ? Кад вас загрли , зар вам непадне тешка рука рвегова, на којој милиони суза и клетви леже, и која јединим потписом хиљаду честитих Мехиканаца лјелату преда? Ваш се иарод бори за слободу отачбине ваше, лотуДа се и мрзне по сн-ежним горама и скапава од глади, а ви уживате на крилу џелатову. и дајете заварљиви блесак екселенције за отачбину, народ и врлину. Тешко теби »оде, кад ти ћери угљетаче твоје ■" е. Сад с богом госпођице! бу. >те сретни, ако је још могуће! Немојте да се при крају овако преварите, као ја што сам. , Корона се поклони хлаДно , погледа још једанпут на лепо девојче, што се гушило у сузама, и — оде. Кад је изиијао на поље, светина се гушила сокаком. — Шта је то? Запита једнога. — Цар долази! — Долази ца победу, а ја на борбу! . . . прошапута у себи и оде даље. Беше 12. Јуни. Звона зазвонише у један мах са свију кула , што их је у Мехики , и престолница прену из свога сна, Све лшво полети капији Вера-круској , и чекаше цара. Наједан пут се указа пратња царева. Који беху напред од народа, поздравише ју радосним усклицима, који се као бујица све даље и даље чак до капије варошке разлевао. Усклицима: Живео цар! Живела царица! не бехпе краја, Светина се згрну око кола царевих, а он се лагано возио кроз густе редове поздрављајући их не престано. Изиђоше пред Јвега светски и духовни достојанственици, и поздравише га и предадоше му кључеве градске. Варош беше сва окићена цвећем, заставама и натписима, тако да се чисто чињаше, да цар и царица седе у грдној кити цвећа.

На великој се пијаци зауставише. Са кула и свију прозора лепршаху се ћилими и заставе , а цвеће падаше као киша из облака, а народ викаше не престано : Живео цар! Живео Наполеон! Ж.ивела слобода! После „благодаренија" оде цар и царица у двор, а пратише их сви министри , маршал Базен , ђенерали Мирамон , Маркец, Алмонте, Лопец, Ороноц и Кастањи. С њима. беху још и иосланици страних сила. У свечаној дворани беше сјајно подигнут престол. Послеједнога сахата дође Максимилијан са Шарлотом. Мртва тишина настаде. Цар се иопне на престо и поздрави скупл>ене веЛикодостојнике. Кад је изговорио, опет се 'заорише поздрави. По тоМ се врати цар са Шарлотом опет, усвоје дворане с њима и министри, аостали се разиђу. У вече беше варош осветљена, а што не покушах не чувену красоту описивати, нека ми нико незамери. Ратни министар Максимилијанов сеђаше сутра дан око девет сахата у својој писарници. Баш је држао нека повећа акта, када једнога официра из предсобија зовне, и пошље га да разбере за стан Лопецов , и да му јави, да га он очекује. Не потраја дуго , и Лопец дођ е. Поздравише се и седоше. — Ђенерале, проговори министар, позвао сам вас по налогу Његовог Величанства. Ја сам вам понудио једну дивизију, али не бисте ли ви хтели примити заповедништво над војском у једној од северних провинција, и то у Кохахуили? На Лопецову лицу заблиста радост, али се одмах покаже рапподушан и одговори: — Царска воља мени је закон. У сваки час готов сам да жртвујем и сам живот за цара и отачаство. Само ми ј'е чудно, од куд баш мене цар да наименује, кад има у Мехики много заслужнији ? — Колико ми је познато, маршал Базен предложио је вође нашој народној војсци, а цар их је потврдио. Осим већ наименованих великих маршала Санта-Ане, Алмонта, Мирамона и Маркеца, наименовани су још и неки ОФицири за дивизионе ђенерале, као ви, Меја и други. — Екселенција, да се нисам већ примио заповедништа у Кахахуили, сада би отступио , рече Лопец озбиљно. — А што? запита га министар зачуђепо. — Јер не ћу ником да сам за| хвалан за мој положај , а најмање

Базену. Ви не знате Француза. Велик је непријатељ, а јошвам јегори као притатељ. — Ви сте не благодарни иријатељу. Он вас је препоручио 1Б. В. а то треба да сте му захвалннји. Треба ли сте бар у двору то прећутати. -— Мождајејош најбоље ћутати, рече Лопец. Министар га погледа тако , као да је хтео тиме казати , да опозове речи своје, а Лопец да окрене разговор запита га: — Кад ћу ступити у службу. — То вам немогу одмах казати, али како уредимо војску, можда до два месеца, ударићемо одмах на бившег председника. Дотле можете где и како хоћете време проводити. Мени је мило да могу јавити Њ. В. да му стоји на услузи мач ваш. — Сваки ће патриота послужити цару своме, рече Лопец и хтеде ноћи, али баш да врата отвори , а Базбн ступи. Обојица се изненадише, Најпосле проговори Базен: — Смемли вас молити на неколико речи? — Походићу вас , ако је по вољи, довече, одговори Лоиец. — Добро. Чекаћу вас. Опросте се. Лопец намрштен увио се у огртач и оде на крај вароши. Кад је дошао пред неку малу кућу лупне на врата која се одмах отворе и за њим затворе. Уђе у просту собу. Сто, две столице , неколико светих слика на зиду и више ћупа са ракиом беше сав намештај. Домаћин донесе свећу пред Дрпеца, који му, рекао би, господар беше. Јадпо изгледаше као и кућа његова. Лопец ћуташе не престано, прекрстио руке и хода горе доле поред човека, који мршав и блед беше , а могло му је тридесет година бити. Најпосле стане пред њега и рече му: — ЈосиФе! Већ си један пут био под вешалама, и ја сам ти живот поклонио. Ниси имао ништа јеети, и ја сам ти новаца дао коликоти је год требало. Купио сам ти кућу ову, кад ниси нигде имао крова у целој Мехики. Буди ми једно само-човек, да те у отсудном тренутку могу употребити као мач мој. Треба, кад те устребам, хладно, одважно, без своје воље и иремишљања да радиш. Време је ту. Дужност моја траје, твоја почиње. За неколико недеља мораш свој живот метнути на коцку за мене. Хоћеш ли? — Хоћу. — Добро се промисли. До који дан бићеш поелужитељ у двору код новога цара, Тамо ћеш наћи једнога ОФицира. Да ћу ти једно писмо за