Земунски гласник

СЛИКЕ САРАЈЕВОКЕ. (Свршетвк.) И на десној обали Миљацке види се сила џамија. Међ њима је најзнатнија Хусрефбегова џамија. Осим тога виде се још и друге зграде са кубетама, које су плехом покривене. Узгред Кемо само поменути, да су то безистени (базари) или каква учи.шшта. И о граду ћу само две три речи прословити. Он се насдања на изданак Глогоње-горе и обузима доста велики део вароши са више џамија, чаршија и т. д. Неколико капија воде у град, који се само с тога градом назива, што је оиасан већ у пола распаднутим зидом. Има још и две мале куле, које служе артиљерији за сместишта. Долина, у којој Сарајево од чести лежи , то је источни кут сарајевскога поља, које Глогоња планина с једне стране, а с друге Требевић сачињава. 0 десне стране протеже се читав ред хумки, састаје се са предбрежјама Кобиле главе и граничи северозападно са сарајевским пољем. Прави Требевик. престаје на овој страни с Бабиним каменом, али од подножја његова пружа се још једно три четврти сахата пољем једна хунка као језик упоредо са оним хумкама, и отуда постаје онај источни кутић долине. Миљацка тече долином, а у самој вароши утиче у њу с десна Кошава, на којој стрми и каменити мост на један свод има. Близу моста стоји Али-пашина џамија, а до ње у авлији дивна липа, што је врхом својим кулу надвисила, У шеснаестом веку, веле, да ју је онај, што је сазидао џамију, сам засадио , и у мирисном хладу њези1К'М и сада су још гробови толиких колена мусломана. До Ади-тшшце џамије с оне страре Кодааве пружа се једна махала, иа и једна дрвена џамија има ту. То је циганска ЛЈахаиа , која ре скоро до прдножја оне хумке пружа, на којој турбе стоји. Та се хумка зове Горица, и одатле је веома леп изглед. 0 тога и долазе тамо вр,10 многи у шетњу. Особито лепо изгледа одатле горостасни Требевић, одакле му се и врх угледати може, У почетку четрдесете године нашега столећа сазида себи један од везира по имену Махмуд-паша, који је с особитом енергијом реФорме уводити хтео, на истој Горици конак, па подигне и неке бедеме за топове против вароши. Њему се Сарајево тако допаде , да је хтео ту седити место \ Травнику, Али је адет био, да цариамесник у Бовни само три дана

сме у Сарајеву седети, па ако четвртога дана не оде, Сарајлије га пети дан силом отерају. Но кад је Махмуд-паша обећао, да ће поштовати стари адет, допусте му да зида конак на Горици. Сад да ли је он то радио, што му се предел допао, или што је то била згодна војничка тачка супрот Сарајева, то се не зна. Али се с тиме не задовољише Сарајлије и они би још за време грађења стали везирову послу на пут, да не беше оних топова и војника у узаним чакширама. Но једне ноћи, кад еа свим тихо беше, а и војника је мало било, плану на један пут на Горици. Конак везиров букну у пламену, и изгоре до темеља. После га необновише и сада се виде још само где где јаруге , где некада везиров конак стајаше. „Ко је сахрањен под овим турбетом?" запитах једном једнога старог мусломана, када се шетах на Горици, а он сеђаше замишљен близу турбета гледајући дивну околину и пушећи своју лулу на дугачком чибуку. Морадох га и по други пут запитати, док ми одговори: „Не знам!" „А како ти то да не знаш? Зар нијеси из Сарајева?" „И чукундед ми је био Сарајлија. Да је жив овај, који је под тијем турбетом сахрањен , вала ти не би туна много распитивао." То рече и диже се и оде нагло, како га само старе кости понети могоше. Кад се мало одмакао, чини ми се да сам чуо, какоје промрмљЧ): „Пасја веро!" Више сам пута тако насео , кад сам о којем месту питао , и ако сам увек ииао Фес на глави, да би изгледао као еФендија. Чини ми се, да се они боје, да их човек бог зна зашто искушава. Другом приликом чуо сам од једнога момчета турскога, а млађи су увек поверљивији него стари Турци, да су под оним турбетом кости великога јунака, коме хајдуци у оном долу главу отсекоше. Убијени јунак, вели, не хтеде оставити своју главу хајдуцима, него је узе под пазухо и тако бегаше на врх Горици, где мртав паде. И на том месту стоји сада оно турбе. Момче ми приповедаше ту причу врло оабиљним лицем, а ја је наравно , не слушах тако поверљиво. Оарајевско поље може лако имати 6 пешачких сахата около. Врло је плодно и влажно. Многи потоци и речице иресецају је, као: Миљацка, Жељезница, Босна, осим других , и то су најзн&тније. Босна истиче на подножју Игмана планине. Ова стрма гора граничи западно са еарајеврки>| пофем. Иза дае види сс сцегом

покривена слемена Бјељашчице планине. Између Игмана и Требевића спушта се обзорје и пропуштапоглед према западу даље преко горских врхова. У сред обзорја види се далеко северозанадна страна Трескавице планине стеновита и гола. На вишим гудурама њезиним види се и у самом Јулу месецу снег , јер она је са неколико стотина стопа виша од Бијељашчице, која је 6000 стопа висока. Кад сунце седа, онда се Трескавица прелива час златно, час црвено. То је неописано лепо видети. Многе куле и кметовске куће веома оживљавају долину, а тако исто и многи ханови који су на једнако један од другога удаљени по друму, што сарајевскимпољемсаистока к западу иде. Па и ниже нашега гледишта види се неколико кула. Она близу Ковачице је Риџа -еФендије Узуније, који је у Сарајеву врло добро познат. Ја је с тога спомињем, што је ту у време мога бавлења теФерич држан, кога ћу другом приликом поменути. Поток Ковачицу жене особито цене , јер здраво добро бели платно. Преко Миљацке види се хришћанско гробље. Два надгробна споменика падају у очи. Један од тих покрива коети бнвшег аустријског конзула Атанацковића, који овде код хригпћана у добром спомену живи. Ево нас најпосле опет на оној тачци, са које почесмо посматрање наше. Још да споменемо само у кратко љупку Дукавицу, долину, која ее од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она иовећа зграда напотоку то јепивара, а онадруга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији. Надајмо се, да ће се и друге гране развити, док само оживи радња, јер Боснаје богата и шумама и рекама и рудамаи сваким природним даром, што обећава сјајну будућност индуетрије.

СУДБИНД И ЦАРСКА КРУНА. (Нис тшин! ) Дабастида оде цару на аудијенцију, а .Лопец оде из двора. Путем говораше у себи: Слобода. република нетрпе круну, племство и духовничке спахије. Они морају пасти. Зар је за то крв текла толиких милиона грађана американских у рату за ослобођење, да код „екселенција" као нређе наш хлеб насушни проеимо ? Зар смо за то нашим трудом и знојем из дивљаштва нову домо-