Земунски гласник

47

шшу себи стпорили, да опет измети људски будемо ? Зар и сад да се нашим зиојем и плодом нашега труда „рођена" господа насла1>ују ? Зар и опде да прни будемо, где се к ])нава данка патриоте и последње паре грађанина и његове муке и труда тиче? а последњи, где би требало „воловима државних кола" више још него јарам дати ? Вараш се матора Европо ! Пре ћеш сама обудовити него што ћеш нас с царском круном венчати и с твојим благородницима" обдарити. С дроњкама од царског плашта врати ке ти се син, па онда нека ти јави, да на слободпој земљи републиканској још доста има места за гробове деспотима. Ми се не ћемо никада клањати. Међу тим Лабастида стајаше већ пред царем , и поче испрва околишећи како ће скорим доћи посланик светога оца из Рима, да утврде оно што му је цар на послетку из Европе обрекао. Цар га позове да отворено и укратко каже птта хоће. Лабастида настави како света црква Опаеитељева пати , па с тога треба да се за свагда утврди конкордат, да се иетребе многе секте, да се поврате цркви њезина добра, да се школа опет поврати материнским недрима — религији, и да се даду све концесије које су нужне, да би овај нееретни народ у Христу — Доста! То је не могуће. Зар у оваково рђавом Финансијском стању да вам се поврате добра? И не би ли то било арамијско отимање и крађа, кад би сада одузимали људима добра, која они купише ? Ту дође до крупних речи. Лабастида се владао тако опоро, да је Максимилијан дозвао једнога капетана и наложио му да отпрати архиепископа у његов двор, да тамо постави једнога официра, који ће га чувати, да никуда не иде без његова допуштења. Лабастиди удари румен у лице од гњева. — Ви немате право на то , величанство. — Ћутите и идите! Тек шго је Лабастиду капетан одпратио дође кабинетски шеФ. — Добро сте дошли, дочека га цар. Да сте чули, шта је било с Лабастидом. Право сте ми казали, свештенство ми је велики не пријатељ. — Најиећи нам је не пријатељ Лабастида, страхота опасан, прихвати шеФ. Јесте ли га један пут изазвали, нема више помирења. Али сада имамо важнија посла. Овде су декрети о школама , трговини , једнакости свију вероисповести и други. Може мо их одмах обнародовати само да се В. Величанетво потпише.

Максимилијан потпише, и заиште указе , којима се Лопец и Меја у нову службу постављају. Он оде брзо да их донесе , аЛи како се скамењен врати! — В. Величанство, указ за Лопеца по поле расцепан и на њему нешто Напиеано. Максимилиј ана то не мило дирну. Узе сам да види и прочита ове речи : „В. Величанство! Ђенерал Лопец, којем сте наумили да дивизију поверите — издаица је. Он незна, да сам га ја издао, с тога мотрите на њега, па ће те га, можда, ухпатити. Кад узтреба, ја ћу оиет доћи. Дотле Вашега Величанства верно одани — Аустри јанац." Максимилијан остави акт на сто. — Шта ви кажете на то? запита шеФа. — Ја држим или је то истина, или је дворска сплетка. Ја не могу одмах преломити штап над тако ваљаним војником, али добро ће бити да се мотри на њ. Требало би му дати за ађутанта каквог верног официра нашег , који ће нам све саопштити, а за тим ваља направити какву згоду на вратима од писарнице, која ће одмах огласити онога, који је ово написао, како ступи на врата. — Добро , рече Максимилијан, уредите све тако. Само ја незнам такога оФицира. Ако га ви знате, пошаљите га одмах. — Ја знам једнога — капетан Тарера. Он је и рођак Мирамонов. А да ће он бити добар за то меето, сведочи и то, што је он иросио Лопецову нећаку, па га је одбио. — Добро, рече цар, пошљите га. А сад обнародујте те закључке. Они нека буду одговор мој онима, који ме зову Филипом шпањским. — — —

5. Цар и народ. Доминикански манастир лежи у сред мрачнога мора од непрегледних кућа. На врата истога манастира дође неки човек, сав умотан, да га нико неби познао , и лупну. Не потраја дуго и врата се отворише. — Ко си ? запита га калуђер шпањски. — Не питај него ме води игуману, одговори странац. — Калуђер не рече више ни речи, него поведе странца. Ходник беше осветљен, и ту познасмо — ЈосиФа. Воћ му показа настојникову собу. Он уђе. На сред собе сеђаше један старац за столом. То беше мршав, блед етарац, и не пријатна из-

• гледа. На лицу му се могаше читати СТрОГОСТ: Шта ћеш ? заггита етранца суровим гласом. — Мене је, пречесњејши, послао ђенерал Лопец. Ево вам два писма. Једно од њега , друго од митрополита Лабастиде. — Хоћепт ли чекати на одговор ? — Ништа ми не рекоше. — А оно причекај док прочитаМ оба писма. Игуман отвори писма, а Јосиф га пажљиво посматраше , не би ли по лицу познао, шта у писму пише, али игуманово лице остаде са свим мирно. — Иди сада, не треба одговор. Онај исти калуђер дочека ЈосиФа и испрати га из манастира. На источној страни „велике пијаце" у резиденцији неколико корака од Саграрије (парохијског дома) бејаше двор митрополита Лабастиде. Неописана сјајност и богатство беше у одаји где Лабастида замишљен у њаслоњачи од црвене кадиве сеђаше. Ливрејисан послижитељ уђе и пријави неку госпођу. Њену карту поднесе му на сребрном тањиру. Лабастида погледа брзо на карту. — Нека уђе, а међу тим пази да нас нико не буни, док те ја не позовем. — А ако хтеде послужитељ запитати. — Кажи да ми није добро, прекине га Лабастида. Госпођауђе. Лабастида изађе пред њу и стаде занесен чудном лепотом, Он беше пун задовољства и чежње. — Мило ми је особито, што сте ме походили у мојој усамљеној ћелији. Веома сте ме тиме усрећили. И ја с чежњом чекам да чујем ваше жеље па да их одмах испуним. Госпођа се дражесно пригне Лабастиди и ласкаво му одговори на те речи, да владици и последња кап крви јурну у лице. — Него , настави она, да приступимо послу. Ви знате моје име Изабела де ла Переца. Ако би ме хтели даље слушати ? — 0, вечно! ускликне умиљато матори грешник. — Толико не захтевам, јер мени би било дуго а и вама би отужно било. Дакле чујте. Мени је деветнаест година, имам својих по милиона готовине и добро у Баранци. Са свим сам слободна и не зависна. Из дуга времена одала еам се републиЦи срцем и душом. Моја је судбина скопчана сада с њезином. Ва-