Земунски гласник

121

ееца повуки војску и за свагда напустити Мехику. Царство остаје на аустријско-белгијској војсци, а она ћега моћи одржати. Пуковник је провидео намеру маршалову па опоро побије то мишлење. Разговор се разви живо, но међутим врата се отворише и Максимилијан уђе. Сви се иодигоше и тек кад је цар сео поседаше и они. Био је црно обучен. На грудима ведики крст почасне легије. Имао је велику браду, већу него кад је дошао. На тавном лицу могашесе јасно брига читати. Та му суморност даваше некако свечан излед. Максимилијан се лако поклони и седне. Ва тим погледа на скупљене министре и О.Фицире, као да је хтео једним погледом видети Фали ли који. Тихо и лагано поче говорити. — Госггодо! на лицу вам читам неку сумњу и страх, које вам је овај састанак улио. Имате право, што сте тако расположени. Јуче сам добио депешу из Париза, у којој ми се јавља, да ће скорим доћи један ђенерал Французки, који ће уредити французку војску и још у 1866. г. одвести. Ови се упрепастише на те речи, и погледаше на маршала, као да им он потврди то. Жестоке се речи просуше између цара и маршала и између мар шала и министара. Максимилијан је нрао своју повређену част, а Базен је бранио сплеткушу Француску и њезина цара. — В. Величанство! проговори Базен, да Француска чује те речи, с места би оставила ту земљу, која ју је већ то ико милиона франака и толико хи.вада најбољих_војника стала. — Француска мора дотле чувати престо мехикански, док сваке опасности нестане. — Она је чинила, што је могла. — Јест, али то није доста. Ја вам опет кажем, Француска војска мора остати у земљи, ако нећете да царство одмах сутра дан по одласку падне. — Јасамвамсамо доставио, што ми је јављено. Француској прети рат од сједињених држава, ако не одустане, а то несме дочекати. Ђенерал, који ће амо доћи донеће пуномоћије. — Та то је јавно гажење уговора! Повиче цар неопиеано узбуђен и устане. То неће и неможе учинити ваш суверен, ако хоће да еачува Француски народ од вечне срамоте. -- Али интереси Фран ....

Максимилијан му пресече реч. То га је довело до крајности у гњев. Жестоко поче говорити како је он преварен од Француске, и све што су они радили с њим и његовим царством. Напослетку му рече: „Идите, на кажите тамо, да сте оставили овде превареног цара, који је ' толико снажан, да ће знати умрети за свој народ и ако га не може усрећити. Оада сте отпуштени, маршале!" То беше необичан призор. Цар је сав дрхтао, тако је био узбуђен. Базен блед и узбезекнут устаде, и иолако изађе из дворане. Цар је међу тим стајао замишљено на прозору, и остали скупљени испратише Базена с гњевним погледима. Кад је маршал затворио врата за собом, цар се опет окрене скупљепима и прозбори још неколико речи о целој ствари, као да их боље осветли. За тим позове Миксимилијан министра нросвете и Финансије, да поднесу извештај садањега стања. — Шта мислите, занита цар најпосле пуковника Кевењхилера, јесмо ли у стању ратовати и без Французке помоћи ? — Са свим је немогуће, В. Величанство! — Знам ја то добро, моја господо, одговори Максимилијан погрушен. За тим се сви разиђу. Цар их одпусти, а он остане сам. Више од једнога сахата седео је као камен иеиомичцо. Какве га мисли не морише. Најпосле устане и оде у своју иисариицу. Дозове ађутанта Тареру и наложи му, да сутра зором иде маршалу Мирамону у Пуеблу. Но кад хтеде сести за сто, како се упрепасти. На столу стајаше лист артије са овим речима: В. Величанство! Пре годину дана опомено сам вас, да се чувате Лопеца. Он није више оно, што је био, али Базен наставља, на месго њега, сплетке, и угађа издајство. 0 Јуарецом уговора одлазак Француске војске. Госиодару! Незнем кад ће вам доћи овај лист до руке, али ноћу иа нову годину ићи ће капетан Муперт с депешама Јуарецу. У који час и којим иутем не знам. „Господару ! учините, да нрестане самовоља и влада Базенова!" Један Аустријанац. — То је већ друга опомена од тога „Аустријанца.,, Шта ви мислите о томе?

— Тај је човек луд, али одважан. Ја не знам, шта хоће он е тим писмом. Нешто је нејасно и увијено, и као да би хтео више утајити, него казати. Заиста чудно! — Ах, нека пише, шта хоће. Ја негледим на таква ииема — без нотниса, али ме једи та одважност. У сред бела дана да се он привуче у мој кабинет и да ту остави на стол своје писмо, где толике важне државне артије леже. Ако је то рђав човек и ако га непријатељи моје круне златом награђују, та је онда у опасности наш дипломатски посао и уговори с другима, што се овде налазе. То несме тако остати, ма чету војника у сваку собу поставио. Дозовите ми преФекта полиције и заповедника дворске етраже. Ађутант се поклони и оде.(Наставиће се.)

Ж У ч. (Наставак.) Нееретна жена уздрхта, пресеКао јује мој пакостан прекор. Окренем се од ње и одем за преграду од кревета. На њеном лицу оназио сам злокуке знаке црвене шљапе и ужасна номисао текне ме, да сам можда ирекинуо и последњи кончић њеног живот.а. Опазио сам ках^о је пригрлила децу на груди, као да ће их неко отети од ње, како их је л.у била и плакала над њима; ја сам страдао, држао сам се за главу, излазио сам готово из памети. А нисам могао да се повратим к њој, да јој иаднем к ногама и да измолим опроштај; за то сам био и сувише мушко ако се може казати. Али се и код вас браћо неби затекло толико готовости у онај пар. Деца, видевши сузе у мајке, а чувши моје помамне речи, пакостанглас и незнајући шта ми је на срцу, примирила су се и клонила су ме се цео дан. То ме је још већма и ражљутило; нисам их хтео пољубити ио обичају кад пођоше спавати. ,Сутра дап кад су устали пољубили су ме у руку и брзо ее одмакли од мене, нечекајући, готово избегавајући мој иољубац. . . Вас други дан био сам наеуморен и напрегао еам ее нечовено не би л' свладао сам себе. У вече сам се смирио. — Маро, рекох жени, опрости ми! — Зашто роде мој ? ироговори она гласом који ми нараше срце, у њему бијаше смерна али хладна посдушност, Ти циси ништа крив ..,