Земунски гласник

— Не, ја признајем да сам згрешио ! — Пријатељу мој, ја ти кажем да ниси крив. Ја сам зацело баш тако слаба, па још тако навикнута на спољашњу сјајност, на женске тричарије да сам заслужила прекор. — Не, не! рекох ја, сдушајући ове речи дубоко увређене жене а поред тога знајући да свака женскиња, које тежи развићу и познаје слабост свог тела, не подноси од мушког ни најмањи прекор због те слабости. — Крив сам и одвише, ја то видим врдо добро . . . — Како си ти ваљан мој пријатељу, одпоче она. Ти си ноднео све и сва; ја знам како си се искобељао из невоље; ти кеш се и сад курталисати ње, не ћеш јој подлећи; али ја сам слаба, ја нисам успела, или боље рећи нисам могла да' се ирекалим; била сам и пре малодушна. Сад сам се тек освестила, мене су заиста забављали крпчићи, није вредило да ти будем помотњица, и ја сам се грдно преварила, што сам држала да сам ти врсница. 0 колико би хтела, кад би било могућно повратити три дана, па да умрем тада, а не сада, зајеца она. Маро, Маро! викнем ја узбуђен и притиснем јој руку на моја уста. Она се нагне к мени; љубила мије чело и очи, а сузе су јој капале на моје руке и лице. Тада се праштасмо с прошлошћу; моја Мара својевољно и без отпора с неодољивом тугом уступаше улогу моје иомотњице и постајаше ми ученица, роикиња, а ја не могох никојом силом на свету преокренути да тако не буде, да повратим прошлост. Те ономе старог живовања решиле су све. Ја сам почео одати за болесном женом-дететом као дадиља, као верно псето, као роб и једнако сам осећао, дајетодете сматрало себе, као нјто у ствари и јест било, за слабије и ниасе од мене. Малодушност! глупост! занесеност! Да, да, еманципатори женскиња, таким речма пресешћете ви ове редиће, имате право, вас не мучи то, ако вам жена постане дете, вн ие тражите равпоправност за њу : ви хоћете да је утешите крпчићама и да играте улогу заповедника. Међу тим пара је понестало . . . Стан, лекар и лекарије за жену, ето оних нових трошкова, који ме нагонише нрво, да извадим сииа с привата у гимназију то јест да га гоним, да подлеже карактерима нових

учитеља и новом начину учења; а друго да и сам прегнем да учим туђу децу и да сам по вас дан од куће да знам да су деца код болесне у постељи мајке готово без икаког надзора. Кроз две године умре ми жена. Ја сам остао с децом. али с каком дсцом? Са сином, који беше жустар у стварима које се тицаху лично њега, а хладан и неосетљив у етварима других људи. Са ћерком џандрљивом и легвом, која већ у једанестој години завиђаше својим богатим др.угама, мислећи на којекаке тричарије. Ја огледах да их дотерам, учини ми се да је то лако, велим покварила су ее тек за две три године, али се иоказа непоправљиво. Три године бипге за њихову судбу вечност; кажу, да рђаво семе брзо доносе илод па загупгује и оно добро, усејано тешком муком и заливено знојом . . . Вреди ли да говорим о породичним свађама ? Вреди ли се хвалити тим, што ми се ћерка удомила за имућнога старкељу, што је имала знатног милосника, што су је држали за законодавца мода у поквареном свети, што се иије смрзла без хаљине на улици, него је умрла, што је највише сладоледа на маске 1-балу јела? Душа ваља неки чувши то неби пресиавали сву драгу ноћ од зависти. Или ако вам је по вољи, да се задовољите тиме, како ме је син чиновник нрекорео неумешношћу ? — Опростите ! оче, рече он, ви сте кандидат ушшерзитста дали сте оставку, свадивши се с начелником, недобивши ништа. — Заслужио сам поштено име и мирну савест. -- Они вас неће наситити. На свет ваља пазити трезвено. Кад нам одузимљу све и не дају ништа, ни ми не треба да смо малодушни. Ви се хвалите својим постојанством, а онајеуправо слабост и то неопроетима. Ја сам се тада задовољавао његовом чиновничком спољапшошћу, његовом непоклебљим мирноћом његовом вештином да иребаци ногу преко ноге, да се згодно намести на столицу, да чачка пером зубе; он ми је са свим напомињао нашег начелника и ја не могох у њему познати потомка ђакона Илије. — Ја вас не корем, говораше он, ви сте за то стари, али морате признати да ништа нисте могли учинити са свима вашим човечнима идеама. Та шта помажу оне сад вама самима? — Да смело пљунем у очи таким подлацима, као што си ти? одгрворим му, устанем и . . . Више не видох свог сина, више не имадох сина, ја сам тај дан сахранио мог Ацу. Онај Алекса Ђорђевић, кога познаје и мало и велико као мудрог управљача, као богаташа, који се оженио са глупом женом, није мој син. На тог звера, који уједа за најмању нанесену му увреду, који тлачи немило слабијег, и окретно се клања пред старијим, ја ћу се први бацити каменом: он ми је туђин! Онћеможебит испрскати блатом мој закрпљени огртач, кад пројури у својим каруцама поред мене, али и ја ћу се саћи да узмем блата и да се њиме вурим на његову сјајну униФорму и мајсторску везану огрлицу и на његово налицкано чело: он ми је туђин !

Ових дана мучен по обичају неспавањем тумарао је ноћу но улицама. ** Вило је око добоша Опазим неког младог човека, како се вере по зидарским скелама на висину од 10 хвата. Ја сам знао, да ће то бити или лопов или самоубица и несам га хтео дирати. — Ено лопова! рече ми ћирица, који чуваше кућу. — Да, одговорим ја. — Ваља звати натролу ? -— Зови, ако ти треба, рекох ја и стадох гледати и даље како се ненознати пењаше све више. Дође паћролција, стаде се кунити светина. Из прозора се промаљаху одвратне, неиспаване главе женскиња у нотњим капама, с разбарушеном косом, бледим образима, олињалим обрвими и крезубе — јер су намештени зуби повађени — , те исгледаше као страшила. Иза њихстајаху још ладније слике с замршеном косом и осмољеним брцима; то су били мушки неиспавани од вечерашње пијањке и разврати. Ја сам и даље гледао и осетих у себи снаге да се иакосно насмејем, кад помислим, да и те гадне главе у пијаном бунилу траже од неког да их љуби и да им се удвара и то у таком виду. Како је гадан човек, кад се не испава! Нема зверке, која се мења од сна, него само човек кад се буди носи на себи жиг свог неваљанства,' ниских страсти и гнусних жеља. Тада је мрско гледати најприснијег друга! . . Светина отпоче диванити са непознатим. Ниставмће се.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.