Земунски гласник

144

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. Други део. Настпвак. В.гада његова учинила је еавет са клером, и пристала на све услове. Свештенство је знало шта га чека под републиканцима, на су се прихватили свом снагом цара. Дадоше му шест милиона долара, а 25 још му обећаше. Народ није хтео ни зашто да зна, ито је изјавио у народној скушптини. И Максимилијан се прехвати на то дичнога — апсолитизма! Удари се нов велики порез на народ, али на томе и остане, јер га не могоше покупити. Цела народна војска била је подељена на троје. Заповедници беху Маркец, Мејија и Мирамон, а главни станови: Пуебла, Потоза и Квадалаксара. Сва места, која се још држаху, беху утврђена, па тако и Оризаба и Мексика. Утврђено је још и с Базеном да ратне опреме остави кад пође у Француску натраг. Али бадава, јер је то све Базен већ дотле претседнику републике оставио на расположење. После Францускога издајства остаде Максимилијану још једини ослонац: народна војска и пожртвовање клерикалаца. Од колике су му помоћи они први, може се знати кад се узме, да њих неколико хиљадица стоје према непријатељу, као једаН према десет. А да су га и клерикалци преварили и то је познато, јер неодржаше ни једно обећање, ни хпто се војс.ке ни Финансије тиче. А што се Максимилијан толико јбш уздао у постојану борбу, узрок је војничкр-клерикална партаја, која га је од свију одценила и најпосле упропастила. У тој партаји извисило се један здраво, нремда никаквих политичких врлина није имао. То је био Аугуст Фишер, Немац, човек ограничен, али слепом срећом и случајем додворио се до цара и уживао је његову милост.

Максимилијан сеђаше у своме кабинету. Поред њега свештеник, у црнообучен, с интелигентним, бледим лицем, а према њему претседник министарства, који је неке артије читао. — Кад би, мој министре, ваше ниетпоставке тако поуздане биле, као што их ви поуздано изрекосте, онда неби наша влада још тако са свим на крају била,

— Верујте ми, ВеличаИство, јер све стоји до Фииансијских тешкоћа, а те ћемо'одклонити. — Јест, ви имате нотнуно рраво. Ја сам у томе погледу горко искусио од како ову круну иосим. Ту се свештеник некако чудно насмеши. — Без војске нема царства, а њу ваља платити, настави цар. Него, како стојимо с црквеним добрима? Ја их не могу тек тако данашњим притежаоцима конФисковати. И шта ће ми свет на то рећи V Зар опет да гракну на мене? — У оваком опасном положају, као што је наш данашњи, не смемона то ни мислити. Наши нам интереси забрањују и њих не смемо томе размишљању жртвовати, одговори министар одважно. -- Узмите ми дак ге све, узмите ми и круну, кад сте јој већ светлост одузели. Цар љутито отпусти минисгра, па и свештеника, и остане сам. Огорчење и нрезирање беше у ономе погледу, с којим их је иеправио.

6. И з д а ј с т в о. Цар је оставио ирестоиницу. Место њега владао је Маршал Базен, Беше то крвава влада. Мртва тишина обузела је варош. Олујина је сиггала потоком кишу из црних облачина по нустим улицама. Из доминиканског манастира, који је близу вароши, чула се кроз буру потмукла вика од Француских војника, који се спремаху да се врате у Француску, и крји не могаху сви у вароши стати. У буџаку крајњега ходника могаше се распознати иоред слабе светлости Француски војник наслоњеп на пушку своју. Мирно је пушио своју лулу, и гледао само како пршти у њрј оно корење. Међу тим дође један калуђер. Беше етар, погурен, једва је ишао и често је кашљуцко. У једној руци носио је Фењер, а у другој кључеве. Кад је дошао до врата нреД којима је војник стражарио отвори их. Соба беше тесна, у њојједан асталчић и две клупе. На њима се одмараху два човека. Калуђер им унесе ћуну с водом, један лебац и чинију с топлом чорбом. Тек што је калуђер изишао и опет врата за собом затворио, прискочише обојица к јелу, али га не

окусише, него извадише из чорбе, из ћупе и из самога леба ножеве и неке снраве, с којима стадоше живо гвож!)е иа ирозору обијати. Често с\ прислушкивали, да их ко не би осетио. Скоро беху већ готови: Десет је сахата избијала на кули. Бура је на нољу све јаче беснила. Наједан нут зачуше ход на вратима. Отража дође да их обиђе. Кад их је видила, опет оде даље. Они мало ностајаше, па се опет ирихватише посла. И изчупаше гвожђе. Млађи екочи на прозор и еиусти се сретно доле по ужету. Дође на старијега ред. Но у исти мах зачу се кључ у кллмаопмци. Он брже скочи На прозор, алИ војиик већ беше -унутри и викне: >Стрј!" и опали из нушке. Бегунац се строношта кроз прозор на поље. И опет настаде тишипа, Опај мла1>и ирескочио је зид манастиреки и бегао је као јелен к вароши. Одело му беше одрпано и нрљаво, а лице бледо као у какве сенке ноћне. Гологлав јурио је улицом кроз варош, док није стигао до кардиналове куће. Зазвони, врата се отворе и он уђ е Чисто иосрћући ишао је за портиром, који га је каида чекао. Кад је ушао у одају, спусти се на софу мртав уморан. Врата од друге собе отворише се и кардинал уђе. Упрепастио се кад угледа спога госта 1одрпана и крвава, и б))зо затвори врата, што у ходник водише. — Каква опет опасност ђенерале? заиита кардинал и брижно погледа Мексикапца, који је и душом и телом КЛоНуо. Ко вас гони? Јесте ли сами ? — Пустите ме да дођем к себи! одговори ђенерал, који је мртав од умора био. Кардинал донесе међу тИм стакло вИна, и напоји ђенерала, те и он мало к себи дође. — Госнодине митрополите? Нема више Алатора. -- Шта Ортеага! Да се мрја елутња није испунила. — Ове је лепо ишло, како смо уговорили. Ја сам већ био скочио. када и Алатора угледам на прозору. Но наједан пут чујем пушку и Алатора иаде баш норед меие. Оагнем се и видим га — м]>тва. Јлуле му је разнело главу. Крв се у мени следила. Стајах као ока.чен>ен норед њега, но међу тим зачујемвику војиика, који се на глае пушке