Земунски гласник

145

побунипте, и ја станем бегати, да себе спасем. Успужем се на једно дрпо, с дрпета скочим назид, прескочим и љега сре.тно, и сада ме ево код вас, да тражим заштите. — Вн сте епасени! — Ах, нека несрећа гони реиублпку! Све најбољи падају љојзи за жртве. — Он је пао од непријатељскога ђуЈста. пао јекао иојник. Али ја мо])ам још ове ноћи даље, ако нећу да ме ностигне, што је и њега. — Одмах ћу дати упрегнути моја кола, која ће вас и још једну женску извести. —- А ко је то ? запита Орчемга. — Гоепођица Нереца. — Хоће ли та жена до века живети ? — За бога, шта вам је господине? заиита га зачуђено кардннал. — А зар не зна свако дете у престодници да је она издала нас? Ми јој јависмо, да ћемо доћи к њој, ја и Алатора, и код ње нас ухватише. — Није могуће, јерињу јошоно вече затвориЈне, и одмах је, као и вас војеном суду предадоше. — Е, од нас двојице може само један имати право. — Чекајте дакле, па нека сама прича. Кардинал устане и зовне из собе Изабелу, која одмах за њим дође. Главу је покрила црном марамом. У лицу беше бледа као смрт и то показиваше више него сто сведока, шта је све пропатила у последње време. Болно се насмеши на ђенерала, па онда се мало трже, кад га виде крв.ву поирскана. Ортеага устане и лако и озбнл>но јој се иоклони. — Много смо ее променули, од како се растасмо, проговори Ортеага са болним потсмехом. — Ја сам свршиласасобом рачун. Идем на север, да живот уложим за цел> своју даје ностигнем, кад ми сва досадаппва сретства не иомогоше, — То сам зпао, госиођице, и казао сам вам, да ћете изгубити вашу велику игру, али ви ми не веровасте. Кардинал је видео, да би њима двема угодније било, кад би се он мало уклонио, и оде у другу собу. — Било како му драгу, ја сам сваки моет за собом норушила. Још ћу за једно само живети, за слободу и величину републике. — /Као ми, али сте онет ударили кривим путем. Шта тражите још на пољу политике и крвавога убиј-

ства? Зар вам није лепше живети у тишини, да заборавити све што је било? И коме ће те користити тиме? Републици? Ту има још једино мач да реши, азато ви нисте. Мач ће сада решити, хоћемо ли бити реиубликанци, или поданици царске милости. Ја бих вам препоручио, госпођице, заборавите на све, па се повуците у осаму. — Не, никако! нлане Шпањолкиња, Ја сам много изгубила, он је много згрешио — ми се неможемо тако лако растати. Ви не можете знати, шта сам ја пренатила од последњег растанка нашег. Маршал ме је дао затворити у један манастир, где је његове скотске Африканце наеелио. Они ме исмеваше и мучише, као иоследњу женску, и мукама хтедоше ме до лудила довести. Кардинал меје доцније спасао. Дошла сам амо, и сада да ме бог свега света моли, да одуетанем од оевете — не ћу! — Па и кад задовољите своју жељу, не ћете бити сретни, а ако не, бићете много несретнија. — Не мам више шта да бирам, јер сам .... Изабела ућути, а и ђенерал не хтеде је више одвраћати од Љмере. Тако седеше дуго обоје замишљепи, и ништа не говорише. Тако их и Лабастида затече, који се сада врати у собу. — Јесте ли спремни? запита их. — Ако би ђенерал хтео, држим, да би боље било, да до зоре оставимо варош. 'Венерал пристане на то и устане, а Лабастида опомене Изабелу, да не заборави на његове речи, н да артије преда на чије име иду. — А ви ђенерале, остајте сада с богом, док реиублика опет не напрегне своју снагу, а то ће одмах, како оду Фрапцузи. Први дан иосле одласка њихова пашће цар, јер је опкољен издајом. Опсели су га Лопец, Аламонте, Видаури и Маркец. Госпођица Изабела ето носи сада од Базена понуду претседнику, да му и нрестолницу и Максимилијана под неке уелове изда. Посаоје известан. Међу тим се Изабела обукла, и они обоје седоше на кола и одоше.

После три недеље ђенерал је са свим оздравио, и стајао с Изабелом, која беше са свим спремна за пут. Оузним га очима погледи и горко се насмеши. — Ортеага, послушаћу ваш савет. Отачаство ће моје скорим ус-

крснути, Базен ће отићи из Мехике, а ја идем у манастир, у тишину. Мој је ујак пао у боју, ја сам послужила отачаству колико там могла, остало остаје издајству и мачу да реши. Идем у Пуеблу, у исти манастир, где сам одрасла. Као радосно и сретно девојче изишла еам из гвега, као унесрећена жена враћам се. — Верујте ми, ја осећам вашу горку садањост. Оећате ли се Изабела још оне ноћи у царскоме двору! Никад је нећу заборавити. — Ваш ми поглед више каже, него што сте онда сами подузели Немојте мислити, да в^ас нисам разумела. и да вас не •разумем. Мојеје лице. баш онда село', кад сте ви погледали на њега - Али сада — остајте с богом! — Смем ли молити нешто, госпођице ? — Само ако вам могу учинити. — Допустите ми да вае пратим до зидина пуеблански. — Добро. А онда? — Онда идите и манастир. — А ви, мој, драги пријатељу? — У — смрт! — Хајдете са мном, али ми обе ■ ћајте, да ћете од тога одустати. Прошло је време, кад се јунаштво у смрти тражило, јер не треба велика снага, да једним махом живот унигатите, — него да живот достојно сносите. (Наставиће се.)

МАНИЈА ЗА ИГРАЊЕМ. Пијан бејах од нилине И утопљен у дубине Њена ока — у „траиблану;" Ништа нечух од „беседе," Нит'од скирке, нит'ми гледе Очи „еалу" обасјану ! Кад је детету ирироде угодно на благом огреву сунчаном, на зеленој ливади или при веселој части, оно се радује и скаче као и живинче, само је та једна људска разлика, што то човек вигае ради, него живинче, и то све на своју гатету. Играње лежи у природи нагаој, и израз је радости, и често као слава и хвала самоме богу. С тога ћете наћи код свију народа играње као неку службу божју. Немам толико простора V овом листу, иа да вам кажем, како се игре употребљују код неких народа приликом таких свечаности. Да непотежемо увек и евуда славне Грке, одвео бих вас најстаријим инђијанцима, где би ее науживали гледајући како они играњем славу славе. Аако нисте, драги читаоци, још са свим дошАи до тога краснога у-